Izvor: Vesti-online.com, 21.Dec.2016, 19:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U rat sa tenkovima, iz rata sa motikama (9): Neko nas je žrtvovao

U najtežim trenucima narodu daj zabavu jer on želi da zabavom zapre sve svoje brige i nastavi u koloni iza svoga vođe. Ukućani u Banjaluci su nas lepo primili, odmah ponudili kafu i rakiju. To su mili i srdačni ljudi, koji u davanju vide svoju sreću. Kanazir, stari domaćin, šezdesetak godina, srednjeg rasta i punijeg stasa, prosede kose, gledao me je bistrim plavim očima šta ću reći, očito zabrinut. Ja sam ćutao.

Prišla je njegova supruga, blagog izraza lica s umirujućim >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << osmehom i u najtežim situacijama.

- Oni Vaso vam ostavio torbu, uzeli mu auto dole u Prijedoru, veli policija, dobio je i potvrdu - reče mi. - Našao sam torbu, sve je tamo, posebno su me obradovale cigarete - jednu šteku sam stavio na sto, pružio Kanaziru.. - Uzmi, trebaće ti. - Nemoj, tebi će više trebati. - Ma, uzmi, pušićemo dok ima - odgovorio sam. - Jesu li tvoji svi izašli? - upitao sam. - Nisu svi. Ostali su neki moji najbliži rođaci - jedva je prozborio sa suzama u očima.

Neverovatna je ljubav koja veže Krajišnike, ne samo u porodici nego i šire u familiji, kao i prema prijateljima. Ona je bogata brigom, ugađanjem, srdačnim razgovorom, a častoljubljivost i poštovanje su pečat odnosa koji stranac može na svakom koraku primetiti.

Moji saputnici, koji su krenuli u Banjaluku da nađu svoje, rekoše mi da će se vratiti za dva-tri sata. Moram ostati, moram naći Glavni štab, nešto se mora desiti, moram da vidim, nešto se mora uraditi.

Izašao sam napolje, za stolom je već bio veći broj ljudi, uglavnom sam ih poznavao.

ajpričljiviji je bio kapetan Prijić, oficir rodom od Knina, na službi u Sedmom artiljerijskom puku kod pukovnika Mraovića. Visok, crn i stasit, svojim izgledom i stavom uliva poverenje dok ne progovori. Bio je pun gneva, sećam se i odranije, sve mu je smetalo. Obrazlagao je odluku da napusti vojsku optužujući i nju i politiku; govorio da je on svoje završio, da je njegov narod izdat, a zemlja prodata i da nema kome više da služi. Ostali su ćutali, ćutao sam i ja, misleći da je dobro da izbaci sav svoj jad i olakša svoju mladu dušu. Kada se ućutao, ne dajući mu za pravo, progovorio sam:

- Nisi u pravu, Nevene, ti si oficir, znam da si se napatio i da si pun gorčine, ali sada moraš ostati do kraja. - Kraj je, kome ja trebam bez svojih topova, bez svoje VBR (višecevni bacač raketa) i svojih vojnika. I pušku su mi oduzeli.

1. Krajina pada, vođa u Beogradu

2. JNA proglasili "izdajnicima"

3. Eno ti ga Knin u Petrovcu

4. Povlačenje sa svih frontova

5. Miloševića preklinjali za pomoć

6. Vest o Martićevom samoubistvu

7. Utihnulo i Jandrino jato

8. Srbi razoružali i srpskog generala

Bio je veoma uverljiv i nisam želeo da ga nagonim u plač.

- Ovo su tvoji prijatelji i oni te sigurno ne žele takvog - rekao sam mu umirujuće.

- Ovo nije moguće, neko nas je žrtvovao, mi više ne postojimo kao narod, mi smo od sada samo jedinke bez doma i domovine. Pukovniče, vi mislite da mi ne znamo da je nama presuđeno Vensovim planom. Doduše, mi smo se u pojedinim periodima nadali. Vi ste nam ulili poverenje, ali su vas lomili i zbog svog dostojanstva napustili ste i vojsku i Krajinu.

- Ali, Nevene, ja sam se sam vratio u želji da se borim.

- Boriću se i ja, ali kao borac, ako ne odem u beli svet iz ovog ludila.

Potpuno sam ga razumeo, složili smo se da ćemo se ipak boriti. Mnogo mi je značilo kakav ćemo obojica utisak ostaviti na te ionako zbunjene i izgubljene ljude, srećne što su preživeli i, čini mi se, srećne što nekuda mogu da idu, a svi su, sem Stevanove i Draganove porodice, odlučili da nastave put. Ćutke su se dizali, pozdravljali i odlazili. S Draganom sam otišao kod Gojka Dukića. I u Banjaluci je bio u kontaktu s dobro informisanim ljudima.

Kroz kuću Gojka Dukića i dvorište, gde je organizovan prihvatni centar, za jedno popodne je prošlo mnogo ljudi, s mnogo potresnih priča, s mnogo procena i informacija. Najviše ih je svratilo da se okrepe i odmore, neki su tražili smeštaj u želji da ostanu u Banjaluci, uglavnom Krajišnici iz kolone, a dolazilo je i Banjalučana koji su ranije izbegli iz Krajine. Sve priče koje su moji momci, saputnici, ispričali i ovde su se prepričavale s puno ocena, procena i naklapanja. Začuđujuće je da ti ljudi izmrcvareni na nesigurnom putu u neizvesnost, bez igde ičega, imaju snage i duha da tako razložno i hladnokrvno razgovaraju o politici. I muškarci i žene, pa čak i deca. I da u tim, ipak, praznim pričama nalaze neke varijante za svoj smisao života.

- Ja bi na Dubrovnik, naše će biti sve do Neretve - vele jedni. - To bi bilo dobro. Granica će sigurno biti Baranja, Županja, reka Bosna, reka Neretva, to je i Tuđman nacrtao, to je dobro, Srbi na jednu, a Hrvati i muslimani na drugu stranu, i u pičku materinu - deo se slaže. - A Banjaluka? - dodaje jedan. - Šta Banjaluka, pa ona mora ostati srpska, pa normalno - odgovaraju ostali, verovatno solidarni sa onima koji su se tu već nastanili. Dukić me je u jednom momentu upitao, ali diskretno: - Pukovniče, je li ostaje Banjaluka naša? - Ostaje - odgovorio sam uverljivo.

Skočio je sa stolice i zvao ženu da joj saopšti ovu tvrdnju, što je ona s olakšanjem prihvatila. - Lepo je u Baranji, lep je i Osijek, ja bih tamo. - Jeste lepo, ali more je more - odgovaraju neki. A Kosovo, lepo je Kosovo, to je stara srpska postojbina - prozbori tiho jedna devojka. - Ma ko će ti dole među Šiptare?! - odgovori Dalmatinac.

Nastavak na Vesti-online.com...