Izvor: Politika, 03.Maj.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Srneticu se vratile samo uspomene
U avetinjski pustu naseobinu planira da se vrati pedesetak Prijedorčana čiji su roditelji u ovoj varoši nekada bili ili železničari ili šumski radnici
Srnetica – Ovde više nema ni srna ni ptica po kojima je ova naseobina i dobila ime. Avetinjska pustoš varoši, nekada jednog od najvećih železničkih raskršća zapadnog dela Bosne, retko kada je ulivala nadu da bi života, koji je ugašen pre trideset i malo više godina, u Srnetici ipak moglo biti. Ali... >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << U Srneticu, varoš koja je godinama umirala stojeći, planiraju se vratiti potomci čiji su očevi bili ili železničari u nekada najvećem šumskom radilištu bivšeg Šipada, ili šumski radnici u revirima Klekovače.
– Vratićemo se i podići kuće na porušenim temeljima. Potpaliti vatre kojih u Srnetici nema već tridesetak godina. Ideja je to koju je prihvatilo svih pedesetak članova našeg udruženja i koja će se sigurno realizovati, ubeđuje Mate Brlek predsednik Udruženja ,,Srnetica”.
Za samo godinu dana u Srnetici je očišćen i stavljen u funkciju vodovodni sistem kojeg su, pre stotinak godina, podigli Austrijanci. Očišćeni su i putevi i neke ruševine...Podignuta je i brvnara u kojoj, u dane vikenda, konače povratnici, a nedaleko je teren na kome bi se, u časovima odmora, odigrala i poneka partija basketa.
U Srneticu se za sada vratile samo uspomene na vreme u kome je, u ovoj varoši, bilo više od dve i po hiljade duša... Živeo je u Srnetici i neki Slovenac po prezimenu Petrič. Bio je krojač kod koga su dolazili čak iz Drvara i Knina da im šnaj„der iz dežele uzme mjeru” i sašije odelo. Imao je taj Petrič četiri sina, Karla, Gustava, Tončija i Fredija koji su u Sretnici osnovali tamburaški orkestar... Sećaju se Srnetičani i šereta Joze Lastrića, Hrvata, jedinog obućara u naseobini... I korzo je bio u Srnetici. Mladost se leti tuda šetala čak do Kozila...
Prisete se nekadašnji stanovnici i muzike koju je, svako veče, sa prozora puštao neki Vaso. Bio je šef ložionice i jedini koji je u Srnetici imao vergl... Sećaju se i nekog Martina, Nemca, koji je radio na lo„komobili” koja je proizvodila elekrtričnu struju...U Sretnici je bila i pravoslavna crkva i osnovna škola sa pedesetak učenika i ambulanta sa tri lekara, bioskop i fubalski klub...I još puno toga, poput trafike u kojoj se svakog dana mogla kupiti štampa, ista ona koju su čitali i Sarajlije i Ljubljančani, i Beograđani i Zagrepčani
– Teško je poverovati da će svega toga ponovo biti u Srnetici. Ali biće bar nešto. Eto vratiće se deca Srnetice, danas stanovnici Prijedora. Možda će i pruga ponovo oživeti pošto je već urađen program njene revitalizacije, a i pri kraju su poslovi na pripremanju lokolomotive i nekoliko vagona koji će krenuti trustičkom prugom, kako su to zamislili Boro Dakić i entuzijasti iz Banjaluke okupljeni oko njega, priča Mišo Lukić.
Srnetica teritorijalno pripada Opštini Istočni Drvar, ali od vraćanja života u ovu, nekada lepu naseobinu, ne odustaju ni komšije iz petrovačke opštine. Želja i jednih i drugih je da graničnih međa ne bude, te da život u Srneticu što pre dođe i uđe na velika vrata.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 04/05/2009]
.jpg)
