Izvor: Politika, 05.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Rudićima uvek natroje
U Rudiće kod Mrkonjić Grada svake godine o Ilinju dođu dragi gosti, ali i njihovi koji su rodno selo davno napustili. Ove godine Dragana iz Austrije, Matija iz Holandije, Milan iz Čilea, David iz Nemačke, Janis iz Grčke, Jelena iz Srbije...
Mrkonjić Grad – Tri puta su se Rudići delili. I uvek išli svako na svoju stranu. Pošto su, zbog nemaštine, napustili Rudine kod Nikšića, i naselili u okolinu Splita Rudići se, drugi put, dele početkom osamnaestog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << veka. Jedni prelaze na katolicizam i ostaju u Kaštelima, drugi odlaze u pravoslavni deo zadarskog atara, a treći se sele u Crni Lug, naseobinu tridesetak kilometara daleko od Bosanskog Grahova.
Dolaze, potom, nove podele i egzodus Rudića. Jedni ostaju u Crnom Lugu, drugi se sele na Kupres, a treći naseljavaju područje Varcar Vakufa kako se ranije zvao Mrkonjić Grad.
I danas su Rudići tu. U istoimenom selu samo nekoliko kilometara daleko od grada. I danas pričaju o praprecima Marku i Mitru i vremenu kada se danima „jelo samo kukuruzno brašno razmućeno u zera vrele vode”, te o godinama u kojima se prvo begovima moralo davati pa tek onda nešto i čeljadima ostaviti.
Iz tog vremena je i priča o samo jednom od dimova Rudića pod kojim je rođeno čak trideset i šestoro duša. Po deset kosaca bi kosilo livade, a po petnaest kopača bi, sa samo jedne numere, po celi dan okopavalo krompir i kukuruze.
Na Rogoljima, nedaleko od Rudića, bila je i razmeđa Austrougara i Turaka. Na tom mestu bi, tokom davnih ratova dva carstva, bio razapet čador travničkog vezira. Nedaleko su ostaci spomenika Austrougarima tada izginulim u borbi sa Turcima. Bio je tu sve do Titovog vremena kada je i srušen.
– Ded mi je o tome pričao. Ali i o pravom čudu na četiri točka koje se, džadom koja je išla od Ključa prema Varcar Vakufu, kretalo potkraj devetnaestog veka. Deset dana pre toga, telal je, da se ne bi plašio, upozorio narod da će drumom proći nešto što neće vući ni konji ni volovi. Bio je to automobil... Prababa je legla na cestu, čudom se čudila i krstila. Očima nije mogla verovati, smeje se Živko Rudić.
A u tim Rudićima danas je stanovnika isto k’o i pre poslednjeg rata. I učenika je u Rudićima ostao nepromenjen broj. Radnika je, za čudo, malo više. Ali i priča kojih je svakog narednog avgusta sve više.
– Ovde se svake godine, obično o Ilinju, okupljamo na našoj „Barijadi”. Igramo, pevamo, veselimo se i – sećamo. Dođu nam dragi gosti i oni koji su iz Rudića davno otišli. Ove godine na dedovinu su došli i njihovi potomci. Mala Dragana Gatarić u Rudiće došla iz Austrije, Matija i Lav Lukač iz Holandije, Milan Rost iz Čilea, David Rudić iz Nemačke, Janis Alevras iz Grčke, Jelena Pejić iz Srbije... Da ti srce pukne od sreće, kaže Boro Rudić.
Setili su se, i tokom ovogodišnje „Barijade”, onog Vlade Rusa kako su zvali neznanka koji je, niko ne zna kako, zašto i otkud došao u Rudiće gde je i skončao.
– Pred kraj onog rata došao je iz Vladivostoka. Prezivao se Moler. Bar je tako pričao... I odmah se priključio partizanima. U ratu je i ranjen... Novinarima nikad nije ni jednu prozborio iako su ga oni opsedali... Ni slikati se nije hteo, a ni pričati o svojoj prošlosti... Čudan neki čovek. Ali svi smo ga voleli. Deca posebno. Svaki dan bi iz Rudića odlazio u Mrkonjić da kupi „Politiku” i fišek bombona. Uvek bi nešto iz novina pročitao seljanima, a bombone bi podelio deci. Navika je to od koje Vlado Rus nikada nije odstupio, seća se Živko.
Rudići iz Rudića kod Mrkonjić Grada tragaju za svojim korenima. Obilaze i kontaktiraju ljude, prezimenjake, iz okoline Splita, Zadra, Bosanskog Grahova i sa Kupresa. Iz mesta u koja su se, pre mnogo godina, rasuli. U Crnom Lugu, na primer, ostala su samo dva Rudića. Jedan je u selu, a drugi negde u svetu. Rudića je na Kupresu najviše. Svi su u selu Rilić. Kažu da je tu rođen i, svetski poznat vaterpolo trener Ratko Rudić.
-----------------------------------------------------------
Muška voda za mušku decu
Rudići namernicima pričaju i o vrelu Grabovac. Kažu da iz njega teče neka njihova „muška voda”.
Otkao su uredili izvorište i vodu sa njega počeli upotrebljavati, u Rudićima, narednih četvrt veka, nije bilo rođenog ženskog dete. Od četrdeset i devete do sedamdeset i pete u selu su se rađali samo sinovi. Tek odnedavno roditelje bi obradovalo i poneko žensko dete.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 06/08/2008]
