Izvor: Politika, 19.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tužne i šašave priče iz Čečave
Vasilija i Novak Gačić, koji su živeli pod jednim krovom zajedno sa još tridesetoro čeljadi, izrodili su desetoro dece; tri sina i tri unuka su sveštenici, a jedan među njima je vladika
Teslić –Podno Psunja, nedaleko od Slavonske Požege, nalaze se srpska sela Čečavac i Čečavski Vučjak. Početkom dvadesetog veka u crkvenoj opštini Čečava bilo 190 domova i oko hiljadu i po duša. U selu je bila crkva Roždestva Presvete Bogorodice, podignuta 1865. godine. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << U parohiji je radila crkveno-školska opština i prva srpska škola. Kako se pišu slova i kako se čita, prvi učitelj Simo Bugarski učio je tada sedamdeset petoro dece.
Žiteljka ovog kraja, Vasilija Gačić uveliko gazi deseto desetljeće. Sa svojim Novakom izrodila je desetoro dece. Osmoro ih je živih. Tri sina su sveštenici. Jedan od njih je vladika. I tri unuka su krenuli stopama svojih predaka. I oni su sveštenici.
U kući brvnari, nekada sa zemljanim podom i ognjištem uz koje se raslo, danas je bezbroj predmeta koji podsećaju na nimalo lak život. Među njima i kovčeg u kojem se, kao nekad, čuvalo rublje i rukotvorine. Starica veli da ga je koristila njena svekrva.
– Do udaje živjela sam u zajednici u kojoj je bilo sedamdeset duša. I to pod istim krovom. U Čečavi kod moga Novaka bilo ih je samo tridesetoro. I niko se nikada nije svađao. Nikom i nikada nije bilo tijesno – seća se Vasilija.
Jakov Perić iz Čečave, hroničari su to zapisali, „nikada nije išao u školu, ali je znao i čitati i pisati". Za ono vreme to je bilo i više od čuda. Klesao je i ispisivao nadgrobne spomenike. Izrađivao je i pečate za krsne slave. Prvo bi ih izradio u drvetu, a potom sve to utiskivao na slavski kolač.
Seoski učo Pavle Savković došao je u Čečavu pre pedesetak godina. I danas čuva zvonce koje je, 1961. na nastavu u novoj školi, pozvalo prve učenike.
– Sjećam se kada je došla republička inspekcija da nam odobri rad. A mi geografskim kartama podijelili zadružnu salu na dvije učionice. Miševi samo trče između klupa... Učenike smo pripremili da ljudima iz Sarajeva pričaju samo ono što je veličalo prošlost ovog kraja... I uspeli smo dobiti dozvolu – priča učo Pavle.
Danas je, širom bivše nam zemlje, mnogo uglednih ljudi iz Čečave – doktora, naučnika, profesora...
– Ponosni smo što je danas u selu sedamdesetak studenata, a bilo ih je manje nego prstiju na rukama... Još desetak srednjoškolaca na jesen će upisati fakultet – kaže Željko Stanojević, koji je lane proglašen najvećim talentom Republike Srpske.
U Čečavi, među brojnim pričama i ona kako je Kadijin hrast dobio ime. Naime, neki kadija je na putu za Banjaluku zanoćio u selu kod porodice Krdžalića, a od domaćina je, kako je bio običaj, tražio da sa njim provedu noć žena mu i snaha. Domaćin to nikako nije mogao da podnese. Sutradan je presreo i ubio kadiju na putu, kod nekog hrasta koji tako dobi ime. Priča se i o Kapetanovoj glavici na kojoj se „za Blagovjesti pojavljuje svjetlost".
A poznat je i sudski spor i parnica zbog zemlje, koju su posle jedanaestogodišnjeg obijanja pragova sudnica, u Beogradu, konačno dobili Gavre i Marko Krunić. Krunići su na poslednje ročište u Beograd, gde su išli peške, sa sobom nosili sveću da bi je zapalili u slučaju da neko od njih dvojice usput umre.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 20/04/2009]
.jpg)
