Izvor: Politika, 20.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri čempresa, kao tri brata
Smrt trojice braće Marčeta iz Svodna, nikoga nije ostavila ravnodušnim, a majka Krstina se nikada nije pomirila sa njihovom pogibijom i sa tom boli otišla je i na onaj svet
Prijedor – Ko bi verovao da će pola veka nakon događaja opevanih u poemi Skendera Kulenovića „Stojanka majka Knežopoljka" Potkozarje dočekati sličnu tragediju. Kristina Marčeta iz Svodne, kod Novog Grada, umrla je pre dve godine više od tuge nego od bolesti za trojicom svojih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sinova. Sećanja na njih, upravo na godišnjicu pogibije dvojice braće, oživeli su jedini preživeli u proteklom ratu – Zoran Marčeta i njegova sestra Gordana.
– Najstariji brat Dušan imao je samo 41 godinu kada je poginuo svog trinaestog ratnog dana u mestu Rajići, u Slavoniji. Bio je pripadnik Šesnaeste banjalučke brigade – priseća se Zoran, milujući tri uramljene slike poginule braće: Bore, koji je imao četrdeset, i Drage, koji je te ratne 1993. imao trideset i pet godina, kada je igrom zle sudbine upao u neprijateljske ruke. Njegovi posmrtni ostaci sahranjeni su tek nakon razmene tela poginulih vojnika koja je, posredstvom mirovnih snaga, obavljena između zaraćenih strana. Obojica su stradali na Suvoj Međi, kod Novog Grada, baš na dan kada je trebalo da stigne dugo priželjkivana smena.
– Drago je došao iz Nemačke da nas obiđe, jer je trebalo sa kolegama iz jedne slovenačke firme da krene put Rusije. Kada je stigao kući, predomislio se i umesto za Beograd, na avion, za koji je imao kupljenu kartu, otišao je na ratište – podseća Zoran.
Smrt trojice bivših srpskih vojnika iz malog mesta Svodna nikoga tih ratnih godina nije mogla ostaviti ravnodušnim. Ponajpre njihove najbliže. Srpska heroina – majka Krstina nikada se nije, po Gordaninoj priči, mogla pomiriti sa njihovom pogibijom i sa tom boli otišla je i na onaj svet. Danas počiva na seoskom groblju „Lipa" pored muža Rade i sinova koji su joj, kako je znala reći, otrgli i srce i dušu.
Bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić, na Vidovdan 1994. godine, odlikovao je majku Kristinu ordenom Miloša Obilića. Dušana i Dragu, posmrtno, medaljom zasluga za narod, a Boru ordenom majora Milana Tepića.
Braće Marčeta se danas, po priči njihove sestre Gordane, malo ko seća. Najteže joj pada, kaže, što se za majčina života nisu izborili za veća prava koja su joj pripadala kao majci trojice poginulih sinova.
– Po zakonu joj je trebalo da pripadne i ratna odšteta a na osnovu presude koja je donesena pre osam godina. Međutim, ona je u međuvremenu umrla, a to se nije desilo – navodi suznih očiju Gordana.
Bila bi sretna, dodaje, kada bi bar neka prava mogao ostvariti jedini brat koga ima, Zoran. Čim se desila ta tragedija vratio se iz Slovenije u zavičaj jer je, pored sestre Gordane, koja ima svoju porodicu, neko morao preuzeti brigu o majci.
– Živim isključivo od poljoprivrede i tako se snalazim. Sami smo platili majčinu sahranu iako je bilo obećanja da će nam pomoći ljudi iz Boračke organizacije – priča Zoran. On nema zaposlenja a ni zdravstvenog osiguranja. Jedina uteha su mu sinovi koji sa majkom žive u Sloveniji i povremeno dođu u Srpsku da obiđu oca.
Humke tri brata lako je prepoznati na starom seoskom groblju. Tik uz njih izrasla su tri visoka zelena čempresa, zasađena na prvu godišnjicu njihove smrti.
I. Kotlić
[objavljeno: 21.01.2008]
