Izvor: Politika, 02.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trag ostavili i četnici i ustaše i partizani
Centralna gradska ulica u Mrkonjić Gradu nosi ime Sime Šolaje. Uz nju je ulica četničkog vojvode Uroša Drenovića, a između Osnovna škola „Ivan Goran Kovačić”. Malo podalje Ulica Matije Gupca. Sve je to preživelo i vojske i vladare
Mrkonjić Grad – U doba Rimljana zvao se Leusaba. Za turske vladavine prvo Jenidže kasaba, a potom i Varcar Vakuf, da bi današnje ime Mrkonjić Grad dobio 1925. godine, u znak zahvalnosti kralju Petru Prvom Mrkonjiću koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je bio učesnik Nevesinjske bune 1875. godine. Samo malo je nedostajalo pa da Mrkonjić Grad još jednom promeni ime. Hrvati su, naime, nakon pogibije njihovog generala Ante Matijaševića, planirali da ga preimenuju u Matijaševo. U tome ih je, na sreću, sprečio mirovni skup u Dejtonu.
Mrkonjić Grad je, za vreme Drugog svetskog rata, čak trideset i devet puta bio oslobađan. Kada bi bio pod komandom četnika, na prilazima gradu, stajala je šubara sa kokardom. Ustaše bi, za njihove vladavine gradom, na istim mestima prikivale konjske potkovice pošto su one i najviše ličile na slovo U, a da su partizani u gradu, stavljale bi to do znanja – petokrakom zvezde. I tako svih godina onog rata u kome je poginulo ili umoreno više od dve hiljade Mrkonjićana.
Za vreme poslednjeg rata, uglavnom u jesen 1995. godine, u ovom gradu i opštini ubijeno je, i to na svirep način oko 580 meštana. Samo na jednom mestu, u masovnoj grobnici, najvećoj u Republici Srpskoj, pokopana su tela 181 srpskog borca i civila. Uz sve to, hrvatska vojska je u okupiranoj mrkonjićgradskoj opštini porušila oko šest hiljada stambenih jedinica, uništila i pokrala sve privredne kapacitet i kompletan stočni fond.
– Zbog svega što se u ovoj opštini dogodilo, uglavnom posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog dokumenta, i štete koja je procenjena na gotovo milijardu konvertibilnih maraka, pripremili smo sve dokaze i dokumente potrebne za podizanje optužnice pred Međunarodnim sudom za ljudska prava u Strazburu. Ostaje još da se pravno uokviri tužba kako bi se spor mogao pokrenuti i uništeno nadoknaditi, kaže Zoran Tegeltija, načelnik Opštine Mrkonjić Grad.
O Mrkonjić Gradu ima mnogo priča poput onih o imenu gradskih ulica i javnih ustanova. Najduža gradska ulica u Mrkonjić Gradu nosi ime Titovog heroja Sime Šolaje. Uz nju je ulica četničkog vojvode Uroša Drenovića, a između njih osnovna škola sa imenom, po mnogima, najvećeg hrvatskog pesnika Ivana Gorana Kovačića. Malo podalje, u naselju Rijeka, je i Ulica Matije Gupca.
Šolajina ulica dobila je ime još 1945. godine. Osnovna škola prvo je nosila ime ZAVNO BiH-a da bi 1990. godine zajedno sa ulicom koja nosi ime četničkog vojvode, ponela Goranovo ime. I sve je to u Mrkonjiću ostalo i preživelo i vlasti i vladare.
Šolajina ulica najduža je u gradu. Zahvalnost je to velikom junaku koji je, sa svojim ustanicima na Veliku Gospojinu 1941. godine, prvi put oslobodio Mrkonjić. Tada je ubijeno 198 ustaša.
Drenović je, pričaju i danas u Mrkonjiću, spasao nekoliko stotina srpske dece, žena i staraca koje su ustaše planirale da ubiju. Goranovo ime je ostalo samo „zato što je napisao ’Jamu’”, a Matije Gupca „što je branio seljake i dizao sa njima bune.”
– Vekovima smo ostajali i opstajali sa našim buntom, ali i pravdom koja je za nas bila iznad svega. Nikada i nikom nismo se dali. Uvek smo cenili samo ono što je ljudski i dostojno čoveka. Zato se grad ne odriče ni Šolaje, ni Drenovića, ni Gorana, ni Matije... Svi su oni naši, kaže Veselin Diklić, iz Kulturnog centra u Mrkonjić Gradu.
U gradu podno Lisine sa ponosom pričaju i o pedesetak doktora nauka i svoja dva akademika. Njihova je i operska diva Snežana Savičić, ali i Zaim Imamović, najpoznatije ime bosanskog sevdaha...
Iz Mrkonjića su i nadaleko poznate kose varcarske baš kao i Milorad Sladojević evropski prvak u kosidbi. Iz Mrkonjića je i Đuro Stjepanović, pesnik iz naroda, koji je do sada objavio 76 knjiga pesama rodnom kraju...
Pričali bi u Mrkonjić Gradu i o gotovo pet hiljada gastarbajtera iz ove opštine koliko ih danas radi u zemljama Evrope i o gotovo devedeset posto onih koji su se na dedovinu vratili iz poslednjeg izbeglištva.
Pričali bi, ali ponekad, i o danima kada je ovde održano Prvo zasedanje ZAVNO BiH-a.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 03/03/2008.]
