Izvor: Politika, 04.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stogodišnjica hrama znanja
Podgorica – Na velikom časovniku gimnazije svi imamo svoje vreme, na stranicama letopisa svoj život. Ne merimo ga po broju održanih ili neodržanih časova. Merimo ga prema generacijama koje dolaze i odlaze, prema uspesima koje postižemo, prema broju nagrada i priznanja koje dodajemo postojećim. Nije samo 100 i jedan, već milion razloga za svečanost. Mladost i pamet Podgorice čini Gimnaziju "Slobodan Škerović". Potrudićemo se da tako ostane i ubuduće. Za nas nema straha od izazova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zvanog znanje. Kako kažu – prvih sto godina je najteže, a posle sve ide lakše, rekao je direktor podgoričke gimnazije Radiša Šćekić na svečanoj akademiji, povodom proslave stotog rođendana ove elitne škole.
Kroz kapije ovog kamenog zdanja, sa diplomom svršenog gimnazijalca, izašlo je 30.000 učenika. Reč je o pravom gradu vrsnih intelektualaca koje je kroz minuli vek obrazovalo 707 nastavnika.
U spomenaru je upisano da je 573 učenika škole dalo živote za napredne ideje, od kojih je dvadeset proglašeno narodnim herojima, a činom generala okitio se njen 31 bivši učenik. Škola može da se ponosi i sa 184 doktora nauka, devet univerzitetskih profesora i oko pedeset pisaca, slikara, muzičara, prevodilaca, publicista...
Uvek je prilika, kada je čoveku do sećanja, da spomene velikog revolucionara Slobodana Škerovića, čije ime nosi škola, ali ništa manje i one koje su tokom prošlog veka đaci uvek rado pominjali kao vrsne pedagoge i profesore – Baja Pekića, Mirka Đuranovića, Barbare Rožnai, Katarine Živković, Nade Stojković, Vukašina Vukčevića, Moma Uskokovića, Andrije i Slobodana Burzana, Anastasije i Bata Brajovića, Sulejmana Adžiablahovića, Smaja Sijarića, Uroša Terzića, Jagoša Batrićevića, Ksenije Vujović, Labuda Vukčevića, Ane Dabanović, Smilje Đuranović, Dragoja Kasalice, Zagorke Klikovac, Desanke Lalatović, Mitra Miličkovića, Veseljka Miranovića, Marije Mugoše, Blagoja Nikolića, Vukale Đerkovića, Luke i Cvetka Popovića, Anice Radunović, Desanke Nikčević, Petra Mićovića, Branka i Borivoja Ćetkovića, Božidara Ulićevića, Obrada Ilića, Milike Jakšića, Petra Petrovića, Čedomira Miraševića, Nikole Perkovića, Momčila Vuksanovića, Veselina Rakčevića...
Da je bezmalo nezamisliva istorija Crne Gore bez ove institucije potvrdio je i Mirko Đuranović monografijom "Podgorička gimnazija 1907–2007", na oko hiljadu strana, koja svedoči kako je ovaj hram znanja u minulih sto godina uziđivao kamen po kamen u temelje obrazovanja, nauke, kulture i to ne samo na prostorima ove države.
Da će podgorička gimnazija odista biti od neprocenjivog značaja za sveopštu kulturu i obrazovanje jednog naroda, da će biti riznica znanja, osetio je još crnogorski suveren – knjaz Nikola Petrović kada je ukazom 1907. godine osnovao Nižu državnu gimnaziju u Podgorici, koja je odobrenjem Ministarskog saveta Crne Gore 1914. i 1915. godine prerasla u Višu gimnaziju.
Posle Prvog svetskog rata, Izvršni narodni odbor Velike podgoričke skupštine je dekretom od 12. februara 1919. godine otvorio Veliku gimnaziju, koja je bila realna i mešovita.
Između dva rata gimnazija u Podgorici je bila jedna od najuglednijih u Jugoslaviji. Po kvalitetu nastave i obrazovanja, po stručnom, kulturno-prosvetnom i političkom radu.
Brojne reforme obrazovanja, posebno u proteklih dvadesetak godina, za razliku od drugih škola, nisu umanjile ugled, već su njeni maturanti uvek važili za najobrazovanije srednjoškolce. Tako je i danas, tako će biti i sutra, sve dok škola ima predane profesore koji iznad svega nastoje gimnazijalce "privesti poznaniju znanja".
[objavljeno: ]
