Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 08.Mar.2016, 12:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stav: Vreme smeha i zaborava
Imaju li, dovraga, ti Srbi nešto što mi Hrvati, nemamo kad svi kažu da su oni duhovitiji od nas? Generacije humorista i satiričara u Hrvatskoj borile su se s ovom dilemom od dolaska na vlast pokojnog predsednika dr. Franje Tuđmana do njegove smrti u decembru 1999. godine. Zanimljivo je da se ovo pitanje uopšte nije postavljalo pre dolaska Tuđmanove "barakaške" Hrvatske demokratske zajednice na vlast, a sve manje je bilo na dnevnom redu i posle njegove smrti u rezidencijalnom salonu kliničke >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << bolnice Dubrava na istočnoj periferiji Zagreba.
Idilu "decentnog mitteleuropskog humora" koju je frazom "nivo, gospodo, nivo!", na "nivo", danas opet hadezeovske Hrvatske, podrugljivo izdigao daroviti zagrebački glumac, građanski i antifašistički aktivista Vili Matula, povremeno su, istina, kvarili pokušaji autentičnog hrvatskog humora. Naravno, uvek na račun najbližih suseda.
Humor za grč na licu
Omiljena meta bili su Slovenci i teritorijalna zapremina njihove države. Pa je voditelj emisije od čijeg se humora lice u najboljem slučaju moglo razvući u grč sličan parezi posle moždanog udara, mesecima prepričavao kako "mali, škrti Kranjci nepotrebno razbacuju svoje tolarčiće na čak dva granična prelaza, Breganu sa Hrvatskom i Šentilj sa Austrijom". "Jedan im je čist' dovoljan, "pričao je dalje voditelj prekidan montiranim smehom publike, "stane na Breganu i zajodla onome na Šentilju da su im plantaže hmelja odbranjene od hrvatskih diverzanata".
Bilo je to, naime, vreme, kad su stanovnici Hrvatske i pivo i hmelj, i mleko i hleb, a pogotovo gorivo i automobilske gume, kupovali u Bregani i obližnjim Brežicama. Zbog neoprezno dotaknute aluzije na razlike u standardu, predsedniku Tuđmanu se takav humor nije svideo i emisija je privremeno ukinuta.
Velike probleme vlasti tada je pravio i splitski satirični nedeljnik "Feral Tribune" koji je na "duplerici" donosio fotomontažu Franje Tuđmana sa trorogom šajkačom na glavi, zavrnutim opančićima ispod "čakšira" od čoje i prslučića pletenog "sirogojno" vunom. Preko prsa je rastezao harmoničicu, a njegovi savetnici s Pantovčaka svirali su na češalj čuvenu ariju "Za Beograd, za Beograd, kuku menu, sa familiju, stranku i ćerku razvedenu". Pokojni predsednik je za ovu priliku nosio umetničko ime Pantelija Trandafilović, a u pozadini njegove harmonikaške družine video se Kalemegdan sa "Konakom kraljevne Nevenke" i "Kulom "Hadži Siniše Košutića".
BIČ - "najduhovitiji" časopis bez ijednog izdanja
Kako je završio splitski "Feral Tribune" znaju svi u bivšoj Jugoslaviji, ali potreba da Hrvati u duhovitosti nadmaše susede, pretvorila se u glavi pokojnog predsednika u pravu opsesiju. Jednog od lepših prolećnih podneva u perivojima Titove "Vile Zagorje" na pitomim padinama zagrebačkog Pantovčaka, dr. Tuđman pojavio se pred ukočenim dvorskim novinarima, naoko ležerno prebačenim preko baštenskih stolica, neočekivano dobre volje. Oko njega su kreštali paunovi zabavljeni tonskom opremom hrvatske državne televizije, izazivajući užas na licima žurnalistističkog personala "žurnog domjenka" u kancelarijskom dvorištu. Pokojni predsednik je i dalje blistao, a novinarski blokovi počeli su da se pune lirskim opisima njegovog mudrog čela naboranog državničkim brigama, toplim osmehom upućenim paunovima koji su usavršavali svoj "visoki C", i napokon - tvrdim usnama rastegnutim u svega jednu reč koja u sebi sažima sav humor sveta, a kamoli tih neukih Srba. Jedina sličnost bila je u tome što je reč imala tri slova - BIČ!
Tako je,naime, trebao da se zove najduhovitiji časopis u Hrvata,izdavao bi se na Pantovčaku, pisali bi ga novinari s baštenskih stolica, a umesto srpske "harmoničice-dugmetarice", zvučna kulisa bilo bi kreštanje pauna koji su u Zagreb stigli kao poklon tadašnje predsednice Šri Lanke, Sirimavo Bandaranaike. Bič, srećom, nije doživeo nijedan zamah, a kamoli smeh "svekolikog hrvatskog pučanstva" kome ga je namenio predsednik Franjo Tuđman.
Nekoliko nedelja pred smrt predsednika svih Hrvatica i Hrvata, satirični teatar "Kerempuh" u Zagrebu počeo je da se puni predstavom Radoslava Pavlovića "Šovinistička farsa". Publika se suzdržavala koliko je mogla, znajući da su pred državom i nacijom teški trenuci, ali kad su na pozornicu izašla tri balkanska "mirotvorca", Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović s namerom da zauvek posade "drvo mira" zavladao je muk. U znak pažnje prema Tuđmanu Milošević je rekao da bi se stablo moglo zvati kajsija, aludirajuci na "kaj". Nerasploženi Tuđman insistirao je na breskvi, pošto se kajsija na hrvatskom kaže marelica, na što je Milošević uviđavno odgovorio da ni Srbi toliko ne ističu to "bre" u svakom voću i povrću. Presudio je Alija Izetbegović rečenicom da je najvažnije da stablo uvek bude - zeleno.
Tadašnji Tuđmanov ministar spoljnih poslova Mate Granić uhvaćen je u prvim redovima pozorišnog partera kako se bori sa salvama smeha i kamerama koje ga nisu puštale na miru, pa je kasnije na državnoj televiziji morao da objašnjava da se smejao nečem posve drugom, što nema nikakve veze s predstavom.
Čvarci, rakija, Frljić, David...
Od tada je prošlo sedamnaest godina i preostali Tuđmanovi saradnici uglavnom više ne idu u pozorište. Što ne znači da u državi nema smeha i veselja, humora i satire. Šta više, veoma je teško razaznati misli li predsednica Hrvatske ozbiljno kad topi čvarke u slavonskom selu kraj Vinkovaca i da li predsednik Srbije u istom trenutku misli na nju dok peče rakiju u svom šumadijskom dvorištu? Ili kraljica Pantovčaka i Fakulteta političkih nauka u Zagrebu Kolinda Grabar Kitarović tada možda misli kako da jednom zauvek ućutka taj kancerogeni humor Olivera Frljića iz riječkog Hrvatskog narodnog pozorišta kome je nedavno provaljeno u stan, dok je policija dostojanstveno gledala u stranu, ignorišući rasističke poruke koje su provalnici za sobom ostavili. A predsednik Tomislav Nikolić je možda mislio kako onaj pisac Filip David stvarno deluje pitomo, fin neki čovek, lepo vaspitan, a opet mu se ne sviđa ni kad ćuti, a kamoli kad progovori.
Ako vas put jednom nanese kroz zagrebačku Varšavsku ulicu, do prolaza velikog satiričara i dramaturga Fadila Hadžića, na fasadi zgrade preko puta videćete grafit - "Ovuda prolaze jazavci". Nije ni pitom, ni priglup kako vam se čini. Pre no što je Petar Kočić zajedno sa svojim "Jazavcem pred sudom" proglašen četnikom, tako se, do dolaska Franje Tuđmana na vlast, zvao hram satire u Zagrebu. Danas mu je ime "Kerempuh". Jedna od posećenijih predstava ove sezone je "Policija" poljskog pisca Slavomira Mrožeka iz 1958. godine koju je za hrvatske prilike adaptirao Miran Kurspahić.
Pomenuti Vili Matula koji se veoma dobro seća i "Jazavca" i "Kerempuha", a pogotovo Fadila Hažića i uloga u predstavama Olivera Frljića, u njemu glumi šefa policije užasnutog gadljivom lojalnošću podanika izvesne države u kojoj više nema koga da hapsi. U njoj bujaju zelene livade, na njima tratinčice, iza njih veliki dimnjak, iz njega dim krematorijuma. A livadom šeta srećan bračni par. On potkazao nju, onda potkazala njega i - rodila se ljubav. Kud ćeš slađeg "Biča".
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Privredne reforme iznad svega" Radio-televizije Vojvodine.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
