Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 05.Apr.2016, 13:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stav: Hrvatska bračna zajednica

U davno doba devedesetih godina u Zagrebu jedan čovek rekao je da Hrvatskom vlada "stranka opasnih namjera". On je danas mrtav, a kratko vreme na ulasku u novi politički milenium 2000. godine, vodio je hrvatsku socijaldemokratiju. Bio je to pokojni premijer Ivica Račan.

I onaj drugi čovek je mrtav. U veliki grob na zagrebačkom groblju Mirogoj položen je takođe na ulasku u novi politički milenium. To je pokojni predsednik današnje Republike Hrvatske nastale u ratu 1991. >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << godine i bivši šef njene opet aktuelne vlasti Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), dr Franjo Tuđman. Osim te dve smrti u Hrvatskoj se, izuzimajući milione drugih, anonimnih ratnih i poratnih ljudskih smrti, ništa suštinski bitno nije izmenilo.

Cinici bi rekli da je to zato jer je današnja vlast, kao i ona iz devedesetih, sa socijaldemokratijom oduvek živela u političkoj simbiozi. Možda ćete se prisetiti iz prvih lekcija školske biologije. Tako žive morski sunđer i rak-samac. Jedno bez drugoga ne bi mogli da prežive - sunđer hrani i nosi raka-samca, a on joj pomaže da se orijentiše na morskom tlu. Lider HDZ-a i prvi potpredsednik Vlade u Zagrebu Tomislav Karamarko zato se iskreno obradovao kad je na partijskim izborima u Stranci demokratskih promjena (SDP) ponovo pobedio bivši premijer Zoran Milanović. Jer ga on razume koliko i sunđer raka-samca, a usamljenom i plahom čoveku na vlasti godi kad zna da će imati s kim da deli novih sto godina svoje političke samoće. Svi će opet biti spokojni u mirnom kućnom redu javne scene kojom vlada "Hrvatska bračna zajednica" sa svojim četvrt veka ustaljenim ritualima.

Mi smo jedno, davno smo se prepoznali, volimo iste stvari i nije nam do novotarija. Svađamo se samo zbog sitne radosti komšija koji nas uporno prisluškuju. Mi znamo da usponi i padovi našeg braka nisu stvarni, to su tek stilske vežbe za domaće analitičare, od biologa do politikologa. Ogradili smo se od znatiželjnika iz Evrope svojom rustikalnom, "tisuć'godišnjom hrvatskom uljudbom od stoljeća sedmog", a od azijskih i afričkih varvara bodljikavom žicom. I kad o tome govorimo različitim jezicima, znamo da mislimo isto. Jezik nam je rascepljen baš zato da se mase zanose mislima o pravdi, solidarnosti, demokratiji, promenama, jednakim šansama za sve. Ali, ko su oni da imaju ono što je naše? Ko su ti partijski "pobunjenici", njih 13 hiljada koliko je navodno glasalo protiv Zorana Milanovića, a za mirnog i uvredama nesklonog Zlatka Komadinu? Da su slučajno uspeli socijaldemokratija bi ozbiljno počela da se ponaša kao stranka levice i naša bi se bračna zajednica raspala. Pa ćemo još jednom ponoviti - mi ne volimo eksperimente. Ne volimo "trećeg" u političkom braku, a ne želimo ga ni van braka.

U Hrvatskoj zato neće biti onih koji će naš mentalni monolit, koji između HDZ-a i SDP-a traje već 26 godina, napadati nekim "Molotovljevim koktelima" sastavljenim od peticija i demonstrativnih uličnih povorki. Neka idu "na Istok", ti revolucionarni divljaci, neka tamo budu "junaci ulica i trgova". Mi imamo svoje gradske kafane i omiljene salone na Zrinjevcu, imamo Crkvu i Akademiju, imamo mirne perivoje iznad grada gde smo šetali još od Austrugarske monarhije, imamo svoju "klupu na Jurjevskoj" ulici. A imamo i Mirogoj sa svojim arkadama i velikanima, što iz doba nacionalnog buđenja, što iz novog sna u koji smo zapali iza rata. Nije nama do "permanentnih revolucija" Lava Trockog. Ti koji su skončali s pijukom u potiljku kod nas nisu stradali u Meksiku nego u tim, hm, "pa logorima, bumo rekli" o kojima "pjeva taj neki pjevač Marko Perković Thomson koji se u boljim kućama ne sluša"... kad su gosti na čaju.

Znamo mi da ima i takvih koji će reći da je Zoran Milanović na stranačkim izborima u SDP-u pobedio jer naši ljudi, vele, vole takve bahate manipulatore koji opčinjavaju mase kao huligani devojčice na korzu. Ali, ne treba da brinemo zbog njih. Jer svi znamo da Zoran Milanović nikada neće biti "lider osvajač" koji će lošem društvu u sopstvenoj stranci, kao i lošem braku sa strankom na vlasti, odlučno reći ne i to potvrditi udarcem šake po stolu na nedeljnom ručku. Da nije tako fascinantno nesiguran, nikada ga ne bismo ni odabrali za parnera u "hrvatskoj bračnoj zajednici".

Mi se hranimo njegovim strahom, on se hrani našom uličnom vikom, ministrima kulture zaspalim u 1941. godini i mamurno probuđenim u 1945. Ili onim našim dečkima koji s premijerskih mesta pune zagrebački zatvor "Remetinec", ali i privatne zbirke slika. Mi znamo da smo sigurni dok je Zoran Milanović dobre volje, a i on se prilično trudi da nas ozbiljni ne naljuti. Zato se tako blago smeškamo kad ga vidimo kako iz ležerno raskopčane košulje i džempera lidera grčke Sirize, Aleksisa Ciprasa, uskače u kostim sinjskog alkara i zajedno s nama moli se Gospi sinjskoj. Jer smo i taj grad na juriš obranili od muhamedanskih varvara. I znamo da ima takvih koji tvrde da je novi i stari šef socijaldemokratije u Hrvatskoj čovek koji je izgubio pet izbora i minimalno hiljadu i po glasova i da će se svetiti svima koji su bili protiv njega. Pa šta? I mi smo izgubili. I obraz, i ugled, i izbore, i glasove, i ratove, i gradove. I vlast. Pa smo opet ovde i opet smo na vlasti. Zato i volimo Zorana Milanovića i njegov tip socijaldemokratije. Jer smo toliko slični i jer nam nije oduzeo ništa bez čega već dugo nismo živeli.

"Hrvatska bračna zajednica" u socijaldemokratiji zato opet ima onog "večnog muža" iz istoimenog romana Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. "Svi su mislili da je Pavel Pavlovič neki opasan, razdražen tip, a on je samo večni muž i ništa više".

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Privredne reforme iznad svega" Radio-televizije Vojvodine.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...