Izvor: S media, 10.Jul.2011, 16:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srebrenička tragedija
Rasprave o Srebrenici i danas, 16 godina kasnije, još traju, a dilema da li se srebrenička tragedija može okarakterisati kao genocid, koliki je stvaran broj žrtava i šta se ustvari dešavalo ne menja činjenicu da je reč o zločinu koji će ostati simbol rata u BiH.
Sahranom još 613 tela žrtava, u Potočarima će sutra biti obeležena 16. godišnjica zločina u Srebrenici - gradiću u istočnoj BiH u kome je Vojska Republike Srpske, kako je utrđeno u Haškom >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << tribunalu, jula 1995. "sistematski ubila između sedam i osam hljada muslimanskih muškaraca", dok je oko 30.000 civila evakuisano.
Čeda Jovanović: Dan sećenja na Srebrenicu i u Srbiji
I 16 godina kasnije, događaji na području Srebrenice nisu u potpunosti rasvetljeni, niti je broj stradalih Bošnjaka precizno utvrđen, iako su za zločine u gradiću na istoku Bosne i Hercegovine u Haškom tribunalu zasad izrečene 173 godine robije.
Krenuo konvoj prema Srebrenici
U Hagu su, posle 16 godina, obojica prvooptuženih za genocid, ratni lideri Srba u BiH Radovan Karadžić i Ratko Mladić.
Uoči potpisivanja mira u Dejtonu, kojim je okončan rat u BiH, zapadni mediji i lideri operisali su sa brojkom vlasti u Sarajevu od 12.000 do 18.000 pobijenih, procene Međunarodne Komisije za nestale govore o 8.100 žrtava Srebrenice, dok Komisija Vlade RS - u izveštaju iz 2004. – navodi 7.108 imena nestalih, ali se poziva i na podatke iz presude generalu Radislavu Krstiću, o između 7.000 i 8.000 mrtvih.
Sahranom 613 identifikovanih žrtava, broj sahranjenih u Memorijalnom centru u Potočarima - koji je 20. septembra 2003. godine otvorio bivši predsednik SAD Bil Klinton - dostići će 4.270.
Šta se dešavalo, po Holanđanima
Srebrenica je za vreme rata u BiH bila muslimanska enklava pod zaštitom holandskih vojnika iz kontingenta UN. U toj zoni koja je trebalo da bude demilitarizovana, ali se to nikad nije desilo, bile su stacionirane snage muslimanske Armije sa oko 10.000 vojnika pod komandom Nasera Orića i Sefera Halilovića.
Prema podacima Komisije za ratne zločine RS, na području Srebrenice je tokom tri ratne godine, pre pada enklave, u napadima muslimanskih snaga ubijeno 3.267 srpskih civila.
Kako je navedeno u holandskom izvestaju, koji je potpisao profesor Hans Blom, srpska strana je 2. jula usvojila Plan napada, čiji cilj prvobitno nije bio zauzimanje Srebrenice, nego presecanje koridora Srebrenica-Žepa i smanjenje teritorije "zaštićene zone".
Prvi napad snaga Vojske Republike Srpske počeo je 6. jula, a pošto nisu naišle na jači otpor muslimanske armije, Mladić je odlučio da 9. jula krene u novi napad i zauzme celu enklavu.
Otpor Armije BiH bio je slab, a 28. divizija je sa većim delom muške populacije napustila grad i krenula u pravcu Tuzle.
Pored toga, nekoliko sati pošto su srpske snage ušle u Srebrenicu, grupe muškaraca su, suprotno dogovoru, pobegle iz grada u obližnje šume u nastojanju da se, takođe, probiju do Tuzle.
U tim borbama poginulo je oko 1.500 muslimana, dok je više od 4.000 zarobljeno i kasnije ubijeno, navodi se u izveštaju Instituta za ratnu dokumentaciju, koji je sačinjen na zahtev holandske vlade.
Mada su ratni zarobljenici pobijeni bez prethodnog plana, način na koji je to izvršeno ukazuje na organizovanu egzekuciju. Pored toga, Srbima iz okolnih mesta, kojima su muslimani pobili najmilije, dozvoljeno je da dođu u Srebrenicu, a oni su, tražeći tačno određene ljude, sproveli osvetu i pobili između 100 i 400 muslimana, navodi se u izveštaju.
Civilno stanovništvo Srebrenice sklonilo se u kamp holandskog bataljona u Potočarima koji, po instrukcijama međunarodnih predstavnika u Bosni, nije pružao otpor Vojsci Republike Srpske.
U izveštaju drugog holandskog stručnjaka Dion Van Der Berga, Mladić je po ulasku u Srebrenicu 11. jula 1995. predložio komandantu holandskog bataljona Karemansu da UN organizuju prebacivanje 25.000 stanovnika i žena i muškaraca u Tuzlu, ali UN nisu odgovorile na vreme. Prema Blomu, Mladić se kasnije predomislio i organizovao evakuaciju muslimanskih izbeglica autobusima, pri čemu su odvajani muškarci, među kojima je bilo i maloletnih dečaka.
U izveštaju holandskog Instituta stoji da je tadašnji predsednik RS Karadžić formalno naredio akciju čiji je cilj bio da prekine koridor između Srebrenice i druge muslimanske enklave Žepe, ali i da je "nejasno da li je unapred obavešten o akciji masovnog ubijanja."
Šta su utvrdili sudovi, a šta tvrde drugi
Prema svedočenju pripadnika 10. diverzantskog odreda Vojske RS Dražena Erdemovića, na poljoprivrednom dobru Branjevo kod Pilice likvidirano je 1.200 muslimanskih ratnih zarobljenika.
Erdemović, koji je priznao da je lično likvidirao 75 ljudi, prvi je osuđen pred Haškim tribunalom za ratni zločin, ali je kao svedok saradnik dobio kaznu od pet godina zatvora.
Nakon Erdemovića, podignute su optužnice protiv Krstića, Dragana Obrenovića, Vidoja Blagojevića, Dragana Jokića, Momira Nikolića, Vujadina Popovića, Ljubiše Beare, Drage Nikolića, Ljubomira Borovčanina, Radivoja Miletića, Milana Gvere, Vinka Pandurevića, Slobodana Miloševića, Momčila Perišića, Milorada Trbića, Zdravka Tolimira, Radovana Karadžića i Ratka Mladića.
Erdemović je ovim rečima priznao krivicu: “Poštovani sude, ja sam to morao da radim. Da sam odbio to da radim, ubili bi i mene sa tim ljudima. Kad sam odbijao da radim, rekli su mi: Ako ti je žao, stani i ti s njima da i tebe ubijemo. Meni nije bilo žao mene, meni je bilo žao moje porodice, moje supruge i moga sina koji je tada imao devet mjeseci...“
General Radislav Krstić bio je načelnik štaba, odnosno zamenik komandanta Drinskog korpusa VRS-a i prvi je optuženi i osuđeni za saučesništvo u genocidu u Srebrenici.
Osuđen je za saučesništvo u genocidu koji su, prema presudi počinile snage bosanskih Srba, jer su "odredile za uništenje 40.000 Bošnjaka, stanovnika Srebrenice, koji su kao grupa predstavljali Bošnjake uopšte".
Vujadin Popović i Ljubiša Beara osuđeni su na doživotne kazne zatvora, a predmet se, sa još pet osuđenih, trenutno nalazi u žalbenom postupku.
Međunarodni sud pravde je po tužbi Federacije BiH 27. januara 2007. utvrdio da Srbija nije bila uključena u akciju oko Srebrenice, ali da je prekršila Konvenciju o genocidu pošto ovaj zločin nije sprečila.
U novembru 2004. godine Vlada RS je uputila izvinjenje porodicama muslimana stradalih u Srebrenici konstatujući da se desio "zločini ogromnih razmera".
Bivši zvaničnici Ujedinjenih nacija, eksperti i novinari iz više zemalja, okupljeni u Istraživačkoj grupi za Srebrenicu, objavili su 2005. svoje, drugačije viđenje događaja u tom bosanskom gradu.
Između ostalog, u njihovom izveštaju bivši novinar Bi-Bi-Si-ja Džonatan Ruper, koji je bio u Srebrenici kada su grad zauzele srpske snage, tvrdi da pretpostavka da su Srbi tamo ubili 7.000 do 8.000 ljudi "nikada nije bila moguća".
On je svoju tvrdnju zasnovao na podacima koje su o broju raseljenih Srebreničana u avgustu 1995. godine dali Svetska zdravstvena organizacija i bosanska vlada, a kasnije i Amnesti internešenel, vlada Holandije, pojedini mediji i muslimanski generali: navodi se da je od 40.000 stanovnika Srebrenice pad te enklave preživelo najmanje 38.000.
"Bilo je ubijeno oko 2.000 muslimana, koji su pobegli sa 28. divizijom, uglavnom, u borbama. Ali, stotine su takođe ubile paravojne formacije i grupe plaćenika."
Osim navoda o tome kako su Amerikanci muslimane u enklavi snabdevali oružjem, sprečavajući demilitarizaciju, u izveštaj je uvršćena i izjava bivšeg koordinatora za civilna pitanja UN Filipa Korvina, koja glasi: "Ono što se dogodilo u Srebrenici nije bio izdvojeni veliki masakr muslimana od strane Srba, već niz krvavih napada i protivnapada tokom trogodišnjeg perioda, koji dostižu vrhunac u julu 1995. Štaviše, verovatnije je da broj poginulih muslimana nije veći od broja Srba koje su u Srebrenici i njenoj okolini, tokom tri prethodne godine, pobili Naser Orić i njegove bande grabljivaca."
Jedini koji je pred Haškim tribunalom odgovarao za zločine nad Srbima na području Srebrenice, Bratunca i Skelana je Naser Orić.
On je kao komandant snaga bosanskih muslimana u istočnoj Bosni, uključujući Srebrenicu od 1992. do 1995, prvostepeno osuđen na dve godine zatvora, na osnovu individualne i krivične odgovornosti nadređenog, za bezobzirno razaranje gradova, naselja ili sela i ubistvo i okrutno postupanje.
Prema optužnici, Orić je komandovao muslimanskim oružanim jedinicama u periodu od maja 1992. do februara 1993. godine, a naročito u borbama u Ratkovićima, Ježestici, Fakovićima i Bjelovcu 1992, te Kravici 7. i 8. januara 1993, uključujući jedinice vojne policije koje su učestvovale u privođenju i zatvaranju lica srpske nacionalnosti u Srebrenici.
U žalbenom postupku Orić je oslobođen, iako je sudija rekao da je utvrđeno da su teški zločini na području Srebrenice počinjeni nad Srbima, ali da nije dokazano da je Orić odgovoran za njih.
(Tanjug)
