Izvor: Politika, 08.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slovenka i Bošnjak među Srbima
U Lušci Palanci pod Grmečom danas se živi „na kašičicu”. Rane zarastaju, ali mladosti nema zbog čega je i budućnost krajnje neizvesna. U školi je samo osam učenika. Pre rata ih je bilo sto puta više
Grmeč – U Lušci Palanci, pod Grmečom, danas je oko osam stotina duša. Osim Bošnjaka Enesa Osmanovića i Slovenke Evavlije Kukolj, svi drugi su, kao i pred rat, Srbi.
Enes je svoju imovinu u Bijeljini menjao sa Srbinom za njegovu u Lušci Palanci. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << A Evavlija? Eh ona je od četrdeset i pete godine u Palanci. Pod Grmeč je, kako drugo do pešice, iz Slovenije došla sa nekom od partizanskih jedinica. Tu je upoznala Titovog generala Uroša Kukolja. I sa njim ostala... Svih desetljeća koji su tutnjali pod Grmečom, Evavlija je sa Palančanima delila je i dobro i nedobro... I u izbeglištvo je, devedeset i pete, otišla sa Srbima. Sa njima se i vratila...
U Lušci Palanci, federalnom delu sanske opštine, i danas se sećaju vremena od pre šezdesetak i više godina. Tek poneki sudionik pričao bi o stradanju oko pet stotina Titovih partizana i tri puta više žrtava fašističkog terora.
Gore, među jelikama Grmeča, spomen-kompleks sa monumentom Titovim junacima. Sav je u ruševinama. U nekad velelepnom hotelu danas štale za konje šumskih sekača.
U Lušci Palanci muslimani porušili sve što im je, devedeset i pete, došlo pod ruku. I spomenik Milančiću Miljeviću legendi Grmeča. I na stotine kuća.
Ni kuća Sime Miljuša nije ostala. A taj Simo član Mlade Bosne, kasnije i komunista, bio je jedna od prvih žrtava Staljinove čiste još 1939. godine. Otišao je u Rusiju i bio predavač na Lenjinovoj školi... Kasnije je skončao negde u Sibiru, priča istoričar Đuro Trkulja.
U Lušci Palanci je i priča stradanju srpskog naroda za poslednjeg rata u Bosni. Poput one o zločinu nad Nikolom Savićem, Milkom Novaković, Jovankom Simić i Stevanom Miljušom. Ali i o još oko hiljadu drugih koji su, za ofanzive muslimanskih vojnika u jesen devedeset i pete umoreni pod Grmečom. Osam srpskih boraca nađeno je bez glave nedaleko spomen-kompleksa na Korčanici.
U Lušci Palanci danas je „života na kašičicu”. Rane zarastaju, ali mladosti nema zbog čega je i budućnost krajnje neizvesna. U mesnoj četvorogodišnjoj školi danas je samo osam učenika. Pre rata ih je bilo stotinu puta više.
– Živi se od onog što nudi posna podgrmečka zemlja. Moglo bi i bolje, ali... Samo od stočarstva moglo bi se i te kako dobro živeti. U Jelašinovcima, na primer, zbog toga što nema puta, srpski povratnici prosipaju dnevno po hiljadu litara mleka... I od šume bi se moglo namaći novca. Ali kad si daleko od centara iz kojih se upravlja ovom zemljom, onda si prepušten sam sebi. Ostavljen si na milost i nemilost vremenu, kaže Borislav Tešić.
-----------------------------------------------------------
I crkveno zvono u izbeglištvu
Kada su bežali pred nožem i puškom pripadnika Petog korpusa, seljani Jelašinovaca, jednog od petnaestak palanačkih zaseoka, sa sobom su poneli zvono sa crkve Svetog Jovana Krstitelja. U Podkozarju gde su izbegli, to zvono ih je pozivalo na bogosluženje. Ali i podsećalo na rodni kraj u koga su se počeli vraćati devedeset i osme godine. Sa njima je u rodni kraj vraćeno iz zvono koje je i danas na zvoniku Jovanke kako Jelašinovčani od milja zovu svoju bogomolju.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 09/07/2008]
.jpg)
