Izvor: Politika, 26.Nov.2010, 01:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sloboda u senci zatvorskih rešetaka
Odbačeni od svojih porodica i lišeni pomoći društva, mnogi bivši zatvorenici u Makedoniji nedugo po izlasku čine novo krivično delo
Skoplje – Kada je prošao kroz masivnu gvozdenu kapiju makedonskog zatvora u Idrizovu, u julu ove godine, sunce je bilo visoko na nebu. Na ulici nije bilo baš nikoga, osim nekoliko napuštenih pasa koji su spavali ispod drveta.
„Znao sam da se neće pojaviti”, govori Dimitar, misleći na svoju suprugu Marinu. „Rekla je da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << će da uzme novac od majke i da će doći sa detetom da me sačeka. Ali, kada smo se čuli dan pre izlaska, po njenom glasu sam znao da neće doći”.
Dimitar ima 44 godine, ali izgleda starije. Kosa mu je već seda, ruke pune žuljeva, nokti prljavi od zemljoradničkih poslova koje je obavljao u zatvoru. Zbog pljačke je proveo gotovo tri godine u Idrizovu, najvećem zatvoru u Makedoniji. To mu nije prva zatvorska kazna. Već dva puta je osuđivan zbog krađe. Prvi put na tri godine, 2003. Pošto je jednu godinu proveo na slobodi, u zatvor se vratio 2007.
On je jedan od hiljada bivših zatvorenika u Makedoniji za koje je reintegracija u društvo koje odbija da ih prihvati gotovo nemoguć zadatak. Bivši osuđenici po izlasku iz zatvora dobijaju jednokratnu pomoć u iznosu od 4.700 denara (75 evra). Ne postoji nikakav državni program koji bi im pomagao u pronalaženju posla ili bar ponudio savete za preživljavanje izvan zatvora. Prepušteni su sami sebi. Većina njih ponovo posrne.
Sloboda teža od zatvora
Svake godine iz makedonskih zatvora izađe oko 1.600 zatvorenika. Po povratku kući očekuje ih sumorna perspektiva. Malobrojni među njima imaju završenu srednju školu, a mnogi pate od mentalnih i psihičkih problema. Procenjuje se da oko 30 odsto zatvorenika koristi droge.
Ne iznenađuje to što je procenat povratnika među bivšim zatvorenicima u Makedoniji vrlo visok. Prošle godine je u Idrizovu objavljen podatak da je 60 odsto zatvorenika bar jednom i ranije bilo u zatvoru.
„Verovatnoća izvršenja novog krivičnog dela je najveća u prvim mesecima po izlasku”, kaže Aleksandra Gruevska-Drakulevski, kriminolog iz Skoplja.
Kada jednom izađu iz zatvora, bivši zatvorenici ulaze u sredinu u kojoj je znatno teže opstati. Suočeni su sa visokim stopama nezaposlenosti, akutnim finansijskim problemima i izolacijom od porodice i društva.
Prema podacima Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva unutrašnjih poslova, u Makedoniji je tokom 2009. godine u zatvorima boravilo ukupno 2.215 ljudi. Samo njih 27 je na odsluženju doživotne kazne. Svi ostali će u nekom trenutku biti oslobođeni. Ali, ako se uskoro nešto ne promeni, velika je verovatnoća da će se više od polovine njih ubrzo vratiti u zatvor.
„Ne postoji državni organ ili institucija koja nudi bilo kakvu pomoć bivšim zatvorenicima u procesu reintegracije”, kaže Drakulevska.
Brojne humanitarne i nevladine organizacije vode intenzivne kampanje za zaštitu životne sredine i ljudskih prava, ali gotovo da niko nije zainteresovan za pružanje pomoći bivšim zatvorenicima.
Mile Mladenovski, direktor zatvora u Idrizovu, priznaje da nema dovoljno ljudi za rad sa zatvorenicima na odsluženju kazne. Zatvor nema psihologa, a zaposlen je samo jedan socijalni radnik.
„Verujemo da je rad u zatvoru osnovni oblik resocijalizacije, ali takvu terapiju ne možemo da ponudimo svima jer nemamo dovoljno stražara. Osim toga, nemamo ni pravo da prodajemo proizvode zatvorenika (u prodavnicama)”, dodaje on.
Od 1.272 zatvorenika, koliko ih je u Idrizovu bilo prošle godine, samo 300 je bilo uključeno u radne programe organizovane u zatvoru, koji uključuju poljoprivrednu proizvodnju i izradu nameštaja. Četrnaestorica zatvorenika iz otvorenog odeljenja u Idrizovu poseduju dozvole za rad izvan zatvora. Preostale dve trećine zatvorenika ne rade ništa.
Kada je izašao iz zatvora 2006. godine, posle izdržavanja prve kazne za krađu, Dimitar je u više navrata pokušavao da pronađe posao. Svaki put kada bi poslodavcu rekao da je bio zatvaran dobijao je isti odgovor: „Pozvaćemo vas za sedam dana.” I nikada ga ne bi pozvali.
Zbog toga je u dva razgovora prikrio podatak da je bio kažnjavan i oba puta je dobio posao, jednom u perionici automobila, a drugi put kao raznosač jogurta u jednoj mlekari. Međutim, na oba mesta je njegova tajna brzo otkrivena.
Dva meseca po odlasku na izdržavanje druge kazne, i njegova žena je ostala bez posla. Vlasnik prodavnice u kojoj je radila objasnio je Marini da mu posao trpi zbog toga što su kupci postali sumnjičavi prema njoj zbog muža u zatvoru.
„Škole kriminala”
Endru Nilson, pomoćnik direktora Hauard lige za reformu kaznenog sistema u Londonu, opisuje zatvore kao „škole kriminala” koje dosta koštaju, a postižu mali ili nikakav uspeh u rehabilitaciji zatvorenika.
U izveštaju Saveta Evrope za 2006. godinu, kao ozbiljan problem navedena je hronična preopterećenost zatvora u Makedoniji, zbog čega je ponekad u jednu prostoriju smešteno i po 25 ljudi. Vlada je izdvojila 56 miliona evra za rekonstrukciju i proširenje zatvorskih kapaciteta, ali ne i za rehabilitaciju bivših zatvorenika.
U zemlji u kojoj 33,5 odsto radno sposobnog stanovništva nema posla, vlada nije posebno zainteresovana da bivše zatvorenike označi kao prioritet pri zapošljavanju. Makedonska Služba za zapošljavanje izveštava da je tokom 2009. godine, kada je iz zatvora oslobođeno 1.643 lica, samo sedam bivših zatvorenika uspelo da pronađe stalno zaposlenje.
S druge strane, prema istraživanju londonskog Instituta za kadrove i razvoj, bivše zatvorenike u Velikoj Britaniji najčešće zapošljavaju nevladine organizacije.
Kada je Bil Tejlor (53), iz Londona, pre godinu dana izašao posle 23 godine provedene u zatvoru zbog ubistva, ljudi iz fondacije Sent Džajls, nevladine organizacije sa sedištem u južnom delu Londona, sačekali su ga već na zatvorskoj kapiji. Zatvor je obavestio fondaciju da su Bilu potrebni smeštaj i pomoć pri reintegraciji u društvo, budući da je posle toliko vremena provedenog u zatvoru potpuno izgubio kontakt sa porodicom i prijateljima.
„Bio sam prestravljen kada su me pustili napolje jer nisam imao pojma šta dalje da radim”, seća se Tejlor. „Uopšte mi nije bilo lako da se priviknem na život izvan zatvora.”
Ali, fondacija mu je pronašla smeštaj u jednom hostelu, podučili su ga kako da popuni formulare za socijalnu pomoć, kako da sastavi biografiju i koristi računar, kako da se obuče i pripremi za intervju kod potencijalnih poslodavaca. Konačno, posle devet meseci volonterskog rada, fondacija Sent Džajls dala mu je i posao.
Politika fondacije je da angažuje bivše zatvorenike kad god je to moguće. Od 150 ljudi zaposlenih u fondaciji, 40 su bivši zatvorenici. Tamsin Gregori, portparolka fondacije Sent Džajls, naglašava da ne bi imali toliko uspeha u onome što rade da ne dobijaju značajnu pomoć od države. Oko 70 odsto njihovog budžeta obezbeđuju lokalne i centralne vlasti, dok ostatak čine donacije. „Sarađujemo sa 20 zatvora u Britaniji i svakog meseca pronalazimo smeštaj za 100 bivših zatvorenika.”
U Makedoniji, pak, oslobođeni zatvorenici obično se vraćaju kući, ako porodica hoće da ih primi, ili pokušavaju da nađu krov nad glavom u nekoj napuštenoj zgradi. Samo šačica njih dobije smeštaj u prihvatilištu Mladost u Cicinom Selu, u blizini Skoplja.
Na dan kada je izašao iz zatvora, Dimitar nije odmah pošao kući. Roditelji su mrtvi, kod kuće ga niko neće dočekati i nahraniti. Umesto toga, uputio se u crkvu Svete Petke, gde može da dobije besplatan ručak za siromašne. U masi okupljenog sveta, Dimitar prepoznaje nekoliko lica iz zatvora.
Najzad jedno mesto na kojem se osećaju ravnopravno. Svako ko je gladan može da dođe ovde da jede. Ali posle ručka čekaju ih stari izazovi. Da li će se odati kriminalu ili će i dalje pokušavati da žive pošteno? Mnogi će se vratiti starim navikama jer je to jedini način da prežive. Začarani krug se zatvara.
Ružica Fotinovska
(* Članak je napisan kao deo Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost, programa fondacija Robert Boš, Erste i Balkanske istraživačke mreže)
objavljeno: 26.11.2010.
.jpg)
