Izvor: Politika, 31.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Škola sa samo osam đaka
Nekada je u prvom razredu i to u samo jednom odeljenju bilo 68 učenika, muslimana i Srba zajedno. Nekada se u Potkozari učio srpski jezik i nikom to nije smetalo. Nekada se pevalo jednoj zemlji i ni to nikom nije smetalo
Novo Goražde – Ovo je priča o Potkozari, naseobini u novogoraždanskoj opštini u kojoj su sve kuće samo dopola obnovljene pošto su za vreme poslednjeg rata uglavnom sve porušene.
Devedeset i prve ovde je bilo gotovo dvesta domaćinstava, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa oko hiljadu seljana. Danas je jedva polovina i kuća i duša u njima... U školi je pre rata bilo šezdesetak učenika, a danas samo osam.
Naseobina je dobila ime po planini Kozari, nekada punoj srna i divokoza. Mesto pod tom Kozarom postade Potkozara, koja se počela naseljavati tek posle balkanskih ratova. Ta naseobina pominje se u knjigama 1885. godine. U „Statistici mjesta i žiteljstva”, a po popisu stanovništva „naselje Kozara tada je pripadalo džematu Žakalj i kotaru Čajničkom”. U Kozari, Miljanovićima i Radijevićima, selima koja su tada činila naseobinu bile su dvadeset tri kuće i u njima 130 duša. Devedeset ih je bilo muhamedanaca, a ostalo su bili pravoslavci.
Škola u Potkozari počela je da radi 1956. godine. Petnaestak godina kasnije u to mesto je došao Nedeljko Blagojević, da ostane i da iz ovog mesta nikud ne ide. Da sa decom i njihovim roditeljima deli sve što su vremena ovde sa sobom donosila.
– Sećam se da je u prvom razredu, i to u samo jednom odeljenju bilo šezdeset i osam učenika, muslimana i Srba zajedno. Tražio sam da od jednog naprave dva odeljenja, ali se mom zahtevu nije udovoljilo – priča Nedeljko.
U Potkozari je danas samo osam učenika. To su deca srpskih povratnika. Bila su i dva Bošnjaka, u prvom razredu. Predstavnici međunarodne zajednice došli su da vide kako pod istim krovom sriču prva slova zajedno Srbin i Bošnjak. Malo kasnije sve je krenulo drugim tokom. Kada su čuli da će se učiti i srpski jezik, Bošnjaka više nije bilo u školi. Napustili su svoje vršnjake i danas svakodnevno autobusom prolaze kroz Potkozaru kako bi pohađali nastavu u Goraždu na teritoriji Federacije BiH. Politika ne da da deca budu zajedno iako svi stanuju u Potkozari, razočarano će učo Nedeljko.
– Nekada se u Potkozari učio srpski jezik i nikom to nije smetalo. Nekada se pevalo jednoj zemlji i ni to nikom nije smetalo. Nekada se pričalo o istoriji jedne zemlje i nikom ni to nije smetalo. Nikakvih razlika u Potkozari nije bilo – nastavlja Nedeljko.
Nevena Stojanović, Slavka Laković i Anđelka Blagojević svakodnevno ispijaju kafu. A uz nju zapodenu i priču o vremenu i ljudima u njemu.
– Svakodnevno smo zajedno jer povratnički čemer manje boli kada se sa nekim deli. A čemera je danas u Potkozari manje negoli juče. Sutra opet manje nego danas. Bar se tome treba nadati – uverava starica Nevena.
Nevena, Slavka i Anđelka ponekad se sete i Jovana Blagojevića koji je 1942. godine iz zarobljeništva pobegao u cisterni za vodu. Putovati od Minhena do Bistrika kod Sarajeva, u cisterni, a potom sto kilometara peške do rodnog Goražda i danas bi bilo više od podviga... Sete se i priče o uzvišenju ponad Potkozare na kome se nalaze ostaci grada Sambora koji je podigao Herceg Šćepan. Sete se i svirepog ubistva Milinka i Zore Pljevaljčić. Ubile su ga tokom poslednjeg rata komšije, muslimani... I Gojka Krezovića, člana Vrhovnog štaba partizanske vojske, koji je ubijen tokom onog rata...
Na njivama Potkozare pšenica zazelenela pod snegom koji je rastopilo svetosavsko sunce. U kuće mukom obnovljene navraćaju i oni koji se još nisu vratili u rodni kraj. Uglavnom su iz Kruševca, Čačka i Višegrada.
– U Potkozari je sve više ćumurana. Pre rata ovde su bile četiri, a danas nema domaćinstva koje ne pali ćumuranu. Roba se dobro prodaje. I vodenica i u njima pomeljara svakodnevno je sve više... Nema druge već zasukati rukave i jesti slamu iz svog samara – na kraju će učo Nedeljko Blagojević.
U Potkozari se tokom zimskih dana priča i o bogomolji u nedalekoj Donjoj Sopotnici. O crkvi svetog velikomučenika Đorđa sagrađenoj 1446. godine, koja je, kažu knjige, najstariji verski i spomenik kulture srpskog naroda u Bosni i Hercegovini.
I Donja Sopotnica i Potkozara su u ne tako davno Srpskom, a danas Novom Goraždu. I obe su u Republici Srpskoj. Razdvojila ih je teritorija koja pripada federalnom delu goraždanske opštine.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 01/02/2009]
.jpg)
