Izvor: Politika, 02.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Selo u koje se bežalo od krvne osvete
U posnom bespuću, na škrtoj zemlji i bez vode, mogli su opstati samo oni koji nisu imali gde otići, odnosno, koji su bili spremni na velika odricanja
Han Pijesak – Kosta i Milica Pajić u braku su izrodili trinaestoro dece. Deset kćeri i tri sina. Kćeri se rasule svetom, a sinovi ostali u Džimrijama, selu u koje su se iz Crne Gore, još pre trista i više godina, doselili njihovi preci.
Niko ovde nije došao, a da da nije nešto zgrešio. Kad god >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bi neko, u vreme krvne osvete, nekog ubio ili nešto ukrao ili se o zakon ogrešio, tada bi iz Crne Gore bežao u Bosnu.
U posnom bespuću, na škrtoj zemlji i bez vode, a sve se to podvodi pod tursku reč – džimrije, mogli su opstati samo oni koji nisu imali gde drugo otići, odnosno, oni koji su bili spremni na velika odricanja. U tim Džimrijama, dvadesetak kilometara daleko od Han Pijeska, pod Devetakom, rasuli se domovi Pajića, Dobrilovića, Pušonja, Govedarica, Vitomira, Ninkovića, Dundića, Vidojevića... Više od sto pedeset danas ih nema. A bilo ih je... Bilo ih je toliko da deca u školi nisu imala mesta pa su, dok se pravila nova zgrada, u jednoj dolini pod vedrim nebom sedela na kamenju i sa učom Dušanom Ećimovićem iz Glasinca, sricali prva slova.
Neki seljani, poput Vlade Pušonje, kada su završili školu mogli su dobro i zarađivati. Hroničar je zapisao kako je taj Vlado, koji je radio kod pilandžije, nekog Kneževića, znao zaraditi i 63 dinara na dan, odnosno, nekoliko stotina današnjih maraka. Taj gazda je „tridesetih godina prošlog veka sagradio i uskotračnu prugu koja je vijugala od Džimrija pa sve do Slapa na Drini”.
I danas u Brestovači, Strmici, Mešćemama i Ćetkovcu, džimrijskim zaseocima, pričaju ono što su, o pradavnim vremenima, slušali od svojih dedova. Pričaju o grčkom naselju koje je bilo na mestu današnjih Džimrija. Svedoče o tome i delovi mlinskog kamenja koje su prapreci ručno okretali, ali i glineno posuđe. Sve su to „pronašle” niko drugi do divlje svinje koje su na jednoj od gradina roveći zemlju, izrovile arheološki lokalitet. Pričaju u Džimrijama i o nekom seljaninu koji je, kopajući bunar, ispod višemetarskih nanosa mulja, naišao na „borove pante” kojima su, najverovatnije Grci, na istom mestu došli do bunarske vode.
Pričaju u Džimrijama i o ljudima koji su davno otisnuli u svet, o profesorima, oficirima, doktorima, koji, bez obzira na ugled koji su stekli u tom svetu, rodno selo nikada nisu zaboravili. Tako Miloš Pušonja, doktor tehničkih nauka, svake godine dolazi u Džimrije da svojima pomogne oko koševine i kupljenja sena.
U svoje Džimrije već jednom nogom zakoračili su i vratili se i Pero Vidojević iz Švajcarske i Delivoje Dobrilović iz Australije. Trideset i nekoliko godina više, u zemlji kengura, radio je i Mitar Pajić. I kada su svi hrlili da idu što dalje od rodnog kraja, Mitar se vratio u svoje Džimrije. U rodni kraj, biznis i ljude uložio je ogromna sredstva. Više od milion i po dolara. U Džimrijama je podigao veliku kuću i sa suprugom Marijom izrodio tri sina Miloša, Marka i Toplicu. U Džimrijama su mu i stričevi Milan i Miloš.
– Drugi rat preživeli su mi samo otac i baba. Svi ostali su pobijeni. Kada su došli na rodno zgarište imali su samo kokoš. I ništa više. Tako su i počeli. Mi danas nastavljamo putem kojim su oni krenuli. Danas je taj put daleko izvesniji. Danas imamo svega. I hleba i novca i prijatelja. U Titovo vreme stočarstvo nam je bilo samo usputno zanimanje. Danas, međutim, od stoke i te kako dobro živimo moja porodica i ja. I ne samo mi. U Džimrijama danas nema domaćinstva bez velikog stada, ponosno će Miloš Pajić.
Pedeset i četvrte u prvi razred smo krenuli ded Kosta, otac Trivun i ja.
– Deda krenuo na analfabetski tečaj, otac istovremeno pošao u neku večernju školu, a ja redovno upisao prvi razred. Tri generacije su iste školske godine počele da uče prva slova. I to nam je, međutim, malo pomoglo jer smo mi navikli samo da radimo i da slušamo. Samo radom smo i sticali sve što danas imamo, priča Mitar Pajić.
Na crkvi Svetog cara Konstantina i carice Jelene, spomen-ploče sa više od stoosamdeset uklesanih imena ubijenih u prošlim ratovima.
– To su sve nesrećnici iz našeg sela koji su pobijeni tokom Prvog i posebno Drugog svetskog rata. U samo jednom danu, na mestu Crkvine pod Devetakom, Nemci i ustaše pobili su, u znak odmazde, sedamdeset i šest Pušonja i Vitomira. Žrtava iz Džimrija je bilo i za poslednjeg odbramebno-otadžbinskog rata, ali i u vreme komunističkog režima. To nas posebno boli jer su, zarad politike, jedni na druge ruke dizali, komšije, prijatelji, kumovi, na kraju će Mitar Pajić.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 03/03/2009]
