Izvor: Politika, 25.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Selo na rezervnom položaju
Kada je sagrađen Put Avnoja, celo selo je iz doline preseljeno nekoliko stotina metara više. Danas u Dragoraju nema nikog, ali je tu nova crkva koju seljani planiraju da osveštaju za Svetu velikomučenicu Nedelju
Dragoraj – Još u vreme vladavine Turaka, iz Poljica kod Drvara, u pitominu sanske doline, stigoše dva brata, Vele i Drago. Vele od bega dobi zemlju uz Sanu, a malo dalje, na padinama Dimitora, ukopiti se Drago. Kada je Velu, neki zemljak pitao za brata, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odgovorio mu je da je „Dragi k'o u raju”. Od tada selo ponese ime Dragoraj, a ono drugo, po bratu Veli, nazva se Velije. I Dragoraj i Velije danas su sela ribničke opštine. U Velijama je oko dve stotine duša, a u Dragoraju niko. A bilo ih je, po poslednjem popisu, isto kao u Velijama.
Nekako odmah po završetku izgradnje asfaltne saobraćajnice, simboličnog naziva – Put Avnoja, seljani su počeli da napuštaju dedovinu i rodni Dragoraj podižući kuće i imanja samo nekoliko stotina metara više. Ostali su proplanci i šume i Ledeno i Golubovića vrelo i Vodica i Kneževića točak, i još desetak bistrookih vrela na kojima su se stoka i ljudi napajali. Celo selo se preselilo, iz doline, gore uz put koji je seljane, bar su se tome nadali, trebalo povesti u svet.
Mlađen Amidžić bio je poslednji stanovnik Dragoraja. Iz kuće sa numerom – Dragoraj 1, iselio se 1998. godine. Mlađen se iz izbeglištva vratio u rodni kraj u kome je ostao samo nekoliko godina. Otišao je iz Dragoraja jer je i njega i njegove svakodnevno nagrizala samoća.
– Život na dedovini jeste bio težak, ali ni izbliza toliko da bi je preko noći morali napustiti. Da nam je bar da izgradimo put vratili bi se ljudi. Makar neko od nas starijih. U Dragoraju su nam imanja, voćnjaci šume... U Dragoraju su nam i grobovi predaka. Sve je to zaraslo u korov i šiblje. Plašim se da od Dragoraja ostanu samo uspomene – uzdiše StojanAmidžić, prvi Mlađenov komšija.
Mir u dragorajskoj pitomini naruši tek poneki pčelar, retki kosac da poklepće kosu i pokosi koji naviljak sena za stoku, neimari koji privode kraju radove na hramu koga meštani planiraju da osveštaju za Svetu velikomučenicu Nedelju.
– Na mestu današnje bila je crkva brvnara, koja je u Dragoraju postojala još od 1897. godine kada je naše selo pripadalo Gornjegradačkoj parohiji. Podižemo je kako bi sačuvali selo od zaborava. Kako bi se na zborovima kod bogomolje okupljali makar svakog dvadesetog jula, za Svetu Nedelju, kaže Drago Tešanović, predsednik crkvenog odbora.
Sve do podizanja Puta Avnoja u Dragoraju je bilo života. Teškog, ali lepog. Bilo je i priča o ne tako davnim vremenima u kojima pod jednim krovom nije bilo tesno nikom od dvadeset i petoro čeljadi.
– Svako veče bi djed okupio čeljad i izdavao zadatke za sutradan. Neko bi čuvao stoku, drugi bi išao u šumu da seče drva, treći bi vraćao dug u nadnici, četvrti bi išao u Ključ po so, peti... Svako od nas bi dobio zadatak. Ko ga ne bi izvršio ili ga, ne daj bože odbio, sledila bi kazna, a ko bi danas radio teži sutra bi dobijao lakši posao. Nas dvadeset pet pod jednim krovom bez ikakvih problema, a danas dvoje u velikom stanu ne mogu zajedno. 'Prosti me bože k'o pas i mačka – priča Stojan Amidžić.
Starina pokazuje i trošnu kuću u kojoj su živeli njegovi preci. Upire prstom na velike i male prozore, ali i na dvoja ulazna vrata.
– Pričali su nam, a nismo sigurni da je to bila istina, da se nekad plaćao porez onoliko koliko je bio velik prozor. Kada su to saznali, domaćini su počeli praviti što manja okna. A što se tiče vrata, na jedna se ulazilo, a na druga bežalo kada bi neko javio da se kući približavaju Turci ili neki drugi neželjeni gosti – pojašnjava Stojan.
Nema u Dragoraju porodice, a da je bez rezervnog prezimena. Iako su gotovo svi i u crkvene i državne matične knjige upisani kao Amidžići, seljani se među sobom lakše prepoznaju po prezimenima dobijenim po imenu dede. Tako pored prezimena Amidžića u Dragoraju postoje i Vasilići po dedi Vasiliju, Tešanovići po dedi Tešanu, Jovići po dedi Jovi, Ilikići po dedi Iliki...
Slaviša Sabljić
------------------------------------------------------
Kad god uđu u šumu, počne rat
Pričaju u Dragoraju o šumi Svinjčina. Bukvik je to sa stablima pravim k'o strela. Svak ga je želio poseći.
– Kada su drvosječe sa žagama-cugericama ušli prvi put u šumu da je seku počeo je Prvi svetski rat. Tu istu šumu počeli su opet seći, ali ih je u tome sprečio Drugi svetski rat. Svinjčina se počela seći i devedesetih godina. Bukvik je tada „spasio” novi rat. Od seče se i tada odustalo. Kada god bi se neko namerio na bukvik Svinjčina, počinjao bi rat. Zato danas u šumu niko ne sme da uđe, a kamoli da je seče – na kraju će Stojan Amidžić.
[objavljeno: 26/06/2008.]
