Izvor: Politika, 22.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Selo na privremenom radu u Italiji
U Branešcima, selu čelinačke opštine, ove godine u prvi razred upisano duplo manje prvačića nego što ih je u Kampo san Pjeru kod Padove, gde živi gotovo tri stotine Braneščana
Branešci – Pod Kantarom, Beganovim grobom, Visokom glavicom i Lavovim brdom – domovi Popovića, Cigana, Aleksića, Plavšića, Šikanića, Derajića... I u njima priče o dobru, ali i o onom što nije dobro. O onom što je u Branešcima, danas, ali i o onom drugom što je, u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovoj naseobini desetak kilometara daleko od Čelinca, bilo juče.
Za vreme Kraljevine Jugoslavije, u Branešcima je postojala osnovna škola. Rušena je i od zemljotresa i nevremena, ali uvek i nanovo rađana. Osamdeset i pete u njoj je bilo oko 450 učenika. Danas u školi koja nosi ime Slobodana Mitrova Danka, narodnog heroja Jugoslavije i majora španske republikanske vojske, tek sto pedeset učenika. Tri puta manje nego što ih je bilo pre poslednjeg rata.
Pričati o Branešcima, ljudima i prošlosti ovoga kraja ne može se a da se ne pomene ono po čemu se ova naseobina razlikuje od drugih u Republici Srpskoj.
U ovom selu je, naime, ove godine u prvi razred upisano duplo manje prvačića nego što ih je u Kampo san Pjeru kod Padove u Italiji gde se, na privremenom radu, nalazi gotovo tri stotine Braneščana.
Vinka Derajić u Padovu je opremila svoja tri sina – Jovana, Vujadina i Iliju. Ni četvrti Karađorđe nije u Branešcima. Sveštenik je u Krupi na Uni.
Uz slike, a drugo ništa od njih i nema, po kojima svakodnevno prebira, pusti poneku suzu. A i kako ne bi kada, pored svoja četiri sina, tri snahe i sedmoro unučadi, u Branešcima danas živi sama.– Sa Ilijom sam bila u šestom mesecu trudnoće kada mi je suprug poginuo.
Od tada dobra za mene nema. Nikako se lepo sa lepim ne može sastaviti. Srećna sam samo kad mi deca i unuci, o svetkovinama, dođu iz Italije. Kada u Branešce stigne i Karađorđe sa svojom čeljadi. Desetak dana sa njima prođe dok udariš dlanom o dlan – uzdiše ona.
Samo je Ilija, najstariji unuk, rođen u Branešcima. Svi ostali su svet ugledali u tuđoj zemlji. Sa nekim novim imenima, Laura, Magdalena, Viktorija i Valentina, Vinkine unučice, danas pohađaju italijanske škole. I druže se sa vršnjacima iz Padove. Sve što znaju o dedovini, jeziku i istoriji naroda kojem pripadaju uče od svojih roditelja.
Gazda im Italijan, često dođe u Branešce. Obično o slavama. Nedavno je obećao da će u Branešcima podići neku fabriku. Prema Braneščanima je korektan onoliko koliko su korektni i drugi. Braneščani se ne vraćaju i možda to najbolje govori o tome da im ipak nije loše. Ali, majka misli drukčije.– Grko im je tamo. Kriju to od mene. Niko ti tuđi neće dati na lepe oči. Moraš povući. Leđa poturiti. I zdravlje bi gazda da ti uzme. Ali, drukčije se nije moglo. Bolje je i to nego gladan ležati – priča Vinka.
U Kampo san Pjeru, Padovi i Italiji punim ustima se priča o ljudima, radnicima iz Branešaca. Najviše o Draganu Ciganu koji je, spasavajući dvoje italijanske dece, nedavno nastradao na obalama Jadranskog mora. Iza sebe je ostavio suprugu i dve kćerkice, ali i priču o drugoj strani Braneščana. Onu o humanosti kojom su zarobili srca Italijana.
Priča se u Branešcima i o srpskim borcima poginulim u poslednjem ratu, ali i o Titovim proleterima i neznanim partizanima, Slavoncima koji su, za onog rata, poginuli braneći ovo selo i Krajinu.
O Branešcima je i priča iz knjige o „Pravoslavnoj srpskoj mitropoliji banjalučko-bihaćkoj”, u kojoj piše kako se „u ovom kraju, pre više od sto godina, Bogu molilo 1.746 seljana ovog kraja”. Piše i to da je tada u hramu Svetog velikomučenika Prokopija „kršteno i 15 unijatske djece, dvoje reformatorske i jedno unijatsko rimokatoličko dijete”.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 23/06/2008.]
.jpg)
