Izvor: Politika, 24.Maj.2009, 04:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Selo bez birtije
U Babincu nema ni crkve, ni škole, ni prodavnice. Čak ni kafane. Ali ima svirke i pesme pod gotovo svakim krovom
Kostajnica – Pre gotovo dva veka u Babincu, selu pet-šest kilometara daleko od Kostajnice u Republici Srpskoj, bile su samo dve kolibe. U jednoj se skrasila baka Đuja, a u drugoj čiča Milan Čolić. Nije prošlo puno vremena, a u Babinac dolaze njegovi novi stanovnici, prognanici sa Banije.
Po toj baba-Đuji selo Babinac je i dobilo ime.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
I jedno od četrdesetak vrela pitomine potkozarskog kraja, po toj baki nosi ime „Đujinovac”. A drugo vrelo – „Opanak” dobilo je ime po opancima, oputašima, koje je baka Đuja sama pravila i obuvala ih kada je išla na vrelo po vodu.
Danas je u Babincu oko 150 duša Čolića, Zgonjanina, Vujanovića, Gačića, Miljkovića, Vukmirovića, Kukrika, Stanića, Zarića... ali i Muharema. Svi su pravoslavci. Čak i Muharemi koji, otkako znaju za sebe, nose srpska imena i slave krsnu slavu. Čitali su oni knjige i listali dokumente, ali nikada nisu saznali otkud im prezime Muharem.
Političari su tokom pedesetak godina prošlog veka uglavnom svojatali Babinac. Selo je dva puta pripadalo današnjoj Kozarskoj Dubici, a po jednom Novom Gradu i Kostajnici.
U Babincu nema ni crkve, ni škole, ni prodavnice. Čak ni seoske birtije. Ali ima svirke i pesme pod gotovo svakim krovom. Ovde je tamburica uvek vraćala nadu u život. Dizala iz mrtvih, rekli bi seljani. S tamburicom su se prijatelji i zore dočekivali. Na armanima, plandištima, a zapravo poljanama rasutim po selu, sviralo bi se, ašikovalo i, uz tamburicu, volelo.
Pre šezdesetak godina, Borko, Gojko, Simo i Čedo bili su članovi prvog većeg seoskog tamburaškog orkestra. Danas su u Babincu tamburaši okupljeni u orkestru „Vodenica”. Sve instrumente za tamburaški kvartet izrađuje sam Jefto koji podjednako dobro poznaje i razlikuje „sremski od farkaškog, odnosno ruskog štima”.
– Da je bar malo sreće, izrada žičanih instrumenata, za moju porodicu mogla bi da bude unosan izvozni posao od koga bi se moglo dosta dobro živeti. Interesovanje je veliko, posebno u Hrvatskoj u kojoj se malo ko bavi ovim poslom iako je kod njih tamburica nacionalni instrument – priča Jefto Čolić.
Za samo desetak poslednjih godina u Babincu je zasađeno na stotine dunuma voćnjaka. Pitominom se rasula stabla šljive, kruške, maline, ali i tri hektara površine na kojoj, već drugu godinu, treba da rode lešnici.
– Žalosno je što mnogi od nas sarađuju samo sa nakupcima. I to u svim poslovima. Eto, ja sam sadnice takozvane istarske ljeske kupio od nekog nakupca iz Novog Sada koji je, opet, te sadnice nabavio od nekog svog poslovnog partnera iz Turske. Zamislite, zaradu i Istranima i Turcima i Novosađanima moram da donesem i platim na kraju samo ja i meni slični – jada se Jefto.
Jedno stablo kruške već više od dve stotine godina dominira Babincem. Vele da su ga „neki ratnici, porobljivači, kalemili nekom sortom kakve nije bilo u Bosni”. Kažu da su vojske sušile plod te kruške i time se hranile. Vele da je „samo jedna polovina osušene kruške ubrane u Babincu, ratniku bila dovoljna za celi jedan dan”.
-----------------------------------------------------------
Kako je Mesić rušio stabla
Pričaju u Babincu kako je Stipe Mesić sedamdesetih godina prošlog veka, posle odležane zatvorske kazne, došao u Slabinju, rodno selo svoje supruge. Nedaleko od sela, u šumi Sijenac kod Babinca, rušio je stabla.
– Sa sekirom i „žagom cugericom” u šumu je išao zajedno sa mojim ujakom, a njegovim pašancem... Ko je tada mogao i poverovati da će nam, kako god je rušio stabla, sa svojim političkim istomišljenicima, Mesić srušiti i bivšu zemlju – kaže Jefto Čolić.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 25/05/2009]
