Izvor: Politika, 15.Dec.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sandići bez Sandića
Na podmajevičkoj zemlji, uz desnu obalu Save, pitominom se rasuli Zimonjići, Kostići, Maksići, Bukići, Panići, Simikići... Nigde prezimena Sandić, iako naseobina nosi to ime
Sandići kod Brčkog – Sandići su desetak kilometara daleko od Brčkog i dva puta dalje od Bijeljine. Seljani vele da nisu ni Posavci ni Semberci, već Gedže, kako ih i Posavci i Semberci, odmilja zovu.
Na podmajevičkoj zemlji, uz desnu obalu Save, pitominom se rasuli Zimonjići, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kostići, Maksići, Bukići, Panići, Simikići... Nigde prezimena Sandić, iako naseobina nosi to ime. Jedino se zna da su preci današnjih seljana, desetak kolena unazad pod Majevicu došli iz Crne Gore. Ispod Durmitora.
Tokom zimskih noći ponekad se zapodene priča o šumi Mađarici i mađarskom groblju. A zapravo o Mađarima koji su nekada davno živeli u ovom kraju, kaže Jovo Božić. Najviše je priča iz ratova. Prvog i posebno Drugog svetskog rata.
„Otac, deda i stric vojevali su u Prvom svetskom ratu. Borili se za zemlju Srbiju. Kažu da su uvek pevali kada bi polazili u borbu. A kada je rat završen do 1938. majka i otac izrodili su osmoro dece. Svi su još uvek na pravom putu”, ponosno kaže Jovo.
On je dvadeset i kusur godina arbajtovao u Austriji. Ali rodni kraj nikada nije zaboravio. Jovo priču počinje od 1937. godine kada je u Sandićima osnovana Pravoslavna narodna hrišćanska zajednica u kojoj je njegova majka bila prvi član... Jovin sin i tri njegova unuka danas su sveštenici, a sestre Petra i Anica, monahinje u Pećkoj patrijaršiji. Starija Petra, odnosno Igumanija Fevronija, sa osamdeset i sedam godina, među najstarijim je monahinjama u krilu Srpske pravoslavne crkve.
Sa saborovanja kod manastira Žiča, gde je služio vladika Nikolaj Velimirović, Petra se više nije vratila kući. Zamonašila se i otišla u manastir Jovanje, a 1956. je došla u Pećku patrijaršiju. Sedamdeset i devet godina nosi manastirsku odoru. Kada se završio Drugi svetski rat u monahinje je otišla i druga sestra Anica. I ona je danas sa Petrom, nastavlja Jovo Božić.
Seoska crkva posvećena Ognjenoj Mariji, bogomolja je uz koju se tokom svetkovina svijaju seljani... Dvadeset pet metara visoka vojna trigonometrijska tačka podignuta za vreme Kraljevine Jugoslavije uoči samog rata... Ceo zaseok jedinaca, neženja... Samo tri učenika seoske osnovne škole... Sve bi to u Sandićima da podare namernicima.
Kada su, u jesen 1995. kolone nesrećnika krenule sa Ozrena, prvi u pomoć priskočili su meštani Sandića. Šezdesetak porodica i danas je u selu. Jovo Božić i mlinar Milorad Bukić, poklonili su im šezdesetak placeva. Tu su srpske izbeglice sa Ozrena podigli kuće i svili nova gnezda.
Sandiće nikada i niko od njegovih nije napuštao. A i kad se ode, to je nakratko i ne tako daleko. Mlinovi u kojima se melje ono što daje podmajevička zemlja, a što traži Evropa, farme svinja i krava u kojima se stoci daje samo ono što rodi na zemlji i što je bez bez hemijskih supstanci, suvomrazica ni semberska ni posavska koja je lepa iako minusima zna da otera sa njiva toplim pećima, veliko srce malih i vrlo pobožnih ljudi... Sve su to razlozi zbog kojih se u Sandićima održao život.
U Sandićima, obično na rastanku, namerniku ispričaju priču o pogibiji Jove Simikića seoskog kneza i kulaka, ali i šereta koji je znao često zalomiti kod tuđih žena. Supruga mu, a i kako bi, to nije mogla podnositi zbog čega je godinama tražila nekog ko će smaknuti Jovu da ga, i pesma to kaže, „više sunašce ne grije zbog nekakve dilber Nikolije”. A ta Nikolija, kaže pesma, „čudesa je stvarala i ljude okom sa konja obarala...” Elem Jovo je, na kraju, ubijen, posle čega su„u žalosti ostale i supruga mu, i još nesrećnija Nikolija”.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 15/12/2008]
