Izvor: Politika, 27.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pruščani se vraćaju zemlji
U Pruscima, dvadesetak kilometara daleko od Novog Grada četrdesetak kuća ostalo je sa samo jednim seljaninom. Kada ja umrem, Grubješića više neće biti u Pruscima, kaže starina Mlađen Grubješić
Novi Grad – Pod Kozarom Prusci, a u Pruscima priče o hajdukovanju i vojevanju, o regrutovanju seljana u vojske osvajača i tuđina. Priče o narodu koji je delio sudbinu Potkozarja i Pounja. Hajdukovali su Pruščani u Pastirevu, sa hajducima Petra Pecije, služili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vojsku habzburške monarhije, pomagali braći preko Drine, ginuli tokom Drugog svetskog rata.
Živko Ćurčija piše kako „ime Prusci potiče od prezimena islamizovane porodice Prusac čiji je član bio nadaleko poznati Hamzaga Prusac”. U austrijskim knjigama ovo mesto se pominje imenom najbliže današnjem. Prusci su bili i Prušlu Polfe?! Bili su i Pružci, Prušci. Jedno vreme i Fruzi... A današnje ime je već više od jednog veka.
– U Gligorića gaju prušačkom zaseoku, bila je crkva početkom 19. veka. U nju je mogao ući samo sveštenik i nekoliko vernika. Ta crkvica je kasnije prenesena u centar sela na mesto današnje crkve... U zaseoku Dumbrava, postojale su još dve crkvice, grkokatalička i rimokatolička. Obe su nestale tokom Drugog svetskog rata, priča Živko Ćurčija koji je ceo radni vek prosvetario u Pruscima.
Prva škola u Pruscima sagrađena je 1931. a deset godina kasnije je srušena. Seljani se sećaju i prve učiteljice Nade Milanović koja je, zajedno sa sinom, kasnije skončala u Jasenovcu. Posle Drugog svetskog rata u Pruscima su bile dve škole. Jedna u kući Obradovića, a druga u Dejanovićima.
Pamtili su u Pruscima mnoge datume i godine stradanja, ali od onog iz Drugog rata, težeg nije bilo.
– Sve što je bilo srpsko bilo je neprijateljsko. Sve su klali. Nakon napada na Lješljanski rudnik ustaše su počinile veliki pokolj. Iz škole je oterano osamdeset, a iz Lješljana dvanaest seljana. Svi su pobijeni, kaže Mlađen Mačak.
U Prusce su vekovima dolazile izbeglice iz Crne Gore, Hercegovine, iz Kninske krajine i Srbije. Kako je ko krčio plodnu potkozarsku zemlju taj je tu i ostao. Radili su Pruščani i u lješljanskom rudniku i u dobrljinskoj pilani. Života je bilo u svakoj prusačkoj prisoji. Danas ovde tek 106 seljana. Pobrojao ih je Živko Ćurčija...
Iz Prusaca su odselili i da se više nikada ne vrate vlasnici dvadeset kuća, dok je četrdeset domaćinstava pusto pošto su njihovi vlasnici pomrli.
– Stanovnika je manje za polovinu. Četrdesetak kuća danas je sa samo jednim ukućaninom. Eto kada je umrem u Pruscima više neće biti Grubješića, uzdiše Mlađen Grubješić.
U Pruscima ne daju da se zaboravi ni priča o Dumbravi, zaseoku koga više nema. A u te Dumbrave, potkraj devetnaestog veka, doselilo je četrdeset katoličkih porodica iz Poljske. Već 1935. u Dumbravama je bilo čak 325 rimokatolika i 70 grkokatolika.
– Na samom kraju 19. veka Dumbravu je nastanilo četrdeset porodica iz Galicije. Zvali su ih Poljaci, Galicijani, Šokci... Svakako su ih zvali... Krčili su šumu i tako počinjali život. Tad se prvi put njihov zaseok pominje kao Prusci – Pastirevo. Malo kasnije Dubrava pa Dumbrava...
Svi su nestali tokom Drugog svetskog rata. Ostao je samo neki Iva Rožić koga su sahranili Srbi, nastavlja Živko Ćurčija.
Pruščani se danas okrenuli onom od čega mogu, i to dobro, da žive jer državne firme nisu kao nekad. Okrenuli su se zemlji i bogatstvu koje će se, i Pruščani to kažu, veoma brzo „plaćati suvim zlatom”.
Drago Žujić zasadio dvadeset dunuma sa sedamnaest vrsta kruške. Kaže da „čeka sertifikat kako bi voće moglo u Evropsku uniju”. U Evropu će sa Draginim kruškama i Mlađenovim jabukama i mlekom prušačkih stada. Šansa je tu i ona se ne sme ispustiti iz ruku. To je jedino vredno i izvesno u svakodnevici ovog potkozarskog mesta.
– Ovaj kraj je i pre rata bio u Evropi. Jer ko ne prati Evropu ne može daleko stići, ističe Neđo Suzić, prvi Pruščanin sa fakultetskom diplomom koji se odmah po penzionisanju vratio u rodne Prusce.
Među pričama koje Pruščani, obično za rastanak, daruju namerniku je i ona o Pasijem groblju. Posle jedne od bitaka sa Turcima, ubijeni su sahranjeni na brežuljku Pasije groblje. Nazvano je tako jer su seljani hteli da pokažu svoju mržnju prema Turcima, na kraju će Živko Ćurčija.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 28/01/2009]
