Izvor: Politika, 27.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prnjavorski lipicaneri preživeli zimu
Štrajkovi zaposlenih, neisplaćene plate, vreme u kome su ergelom rukovodila dva direktora istovremeno, kupovina ergele bezvrednim papirima stare devizne štednje...samo je ružna prošlost kojoj je ipak došao kraj
Prnjavor – Osamdesetak konja iz lipicanerske ergele „Vučijak” nedaleko od Prnjavora, prvi put u poslednjih dvadesetak godina, preživeloje zimu bez problema sa hranom koju su im obezbedili uglavnom dobri ljudi. Bilo bi dobro da je to i kraj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << višegodišnjim mukama i nebrizi za jednu od najpoznatijih lipicanerskih ergela bivše nam zemlje, koja je, za potrebe bivše jugoslovenske vojske, ali i privrede, u Prnjavoru osnovana 1946. godine.
Sve nagrade koje su se na međunarodnim smotrama mogle osvojiti, u oblasti konjarstva, stigle su u prnjavorsku ergelu. Omice, pastuvi, ždrebad... sve se to kitilo zlatnim medaljama i najvećim međunarodnim priznanjima za ergelu u kojoj je, za dobrih i godina koje se u Prnjavoru dugo pamte, bilo i po dvestotinak lipicanera. Bilo je to tako sve do osamdesetih godina prošlog veka do kada je ova ergela, kojom je rukovodio Slobodan Vukojčić, živela svoje zlatno doba, seća se publicista i novinar Nedeljko Sančanin.
Tokom devedesetih, zaokupljeni svim drugim osim brigom za zajedničko dobro, na kolena pada i prnjavorska ergela. Konja je iz dana u dan bivalo sve manje baš kao i brige o njima. Ergela je postala briga samo nekolicine entuzijasta i ponekog meštanina koji nije mogao gledati da mu pred očima skapavaju lepotani.
Zub vremena u „Vučijaku” je uništavao objekte, a tokom rata nekoliko grla je uginulo od gladi. Niko tako nešto u svetu ne bi verovao, da onesreći koja je zadesila ergelu nije pisao banjalučki „Glas Srpske”. Za nepoverovati je, ali vapaj novinara Ratka Marića da se spasu lipicaneri, čuli su prvo Slovenci, a potom i Englezi. U Prnjavor je, uprkos ratnom okruženju te brojnim barijerama i političkim i vojnim, tada stiglo osam tona hrane. Dovoljno da se prekine umiranje konja, nastavlja Sančanin.
Nekoliko puta lipicanere u prnjavorskoj ergeli spasao je i Vinsent Demilder, Belgijanac koji je posle rata, u Republici Srpskoj bio angažovan u jednoj međunarodnoj humanitarnoj organizaciji. Kažu da je za rešavanje problema prnjavorske ergele bila zainteresovana i Brižit Bardo.
U prnjavorskoj ergeli sačuvan je genetski potencijal u sve četiri linije čistokrvnih lipicanera. To je ono što je najvrednije. Bilo bi dobro da toga budu svesni i oni koji se danas brinu o ergeli koja je pod stečajem i o kojoj se o ničem izvesnom još ne može govoriti, ubeđen je Sančanin.
Štrajkovi zaposlenih, veliki broj neisplaćenih plata, vreme u kome su ergelom rukovodila dva direktora istovremeno, kupovanje ergele bezvrednim papirima stare devizne štednje, a potom prodaja ergele za gotovinu iz republičkog budžeta... sve bi to trebalo da bude samo ružna prošlost u kojoj je, zahvaljujući samo Brani Petroviću, spasiocu ergele, i grupi ljudi okupljenih oko njega, ovo bogatstvo ipak sačuvano, zaključuje Nedeljko Sančanin.
-----------------------------------------------------------
Za narodnu vojsku
Ergela u Prnjavoru, koja je bila ogranak ergele u Lipici, u Sloveniji, formirana je za potrebe, tada su govorili „narodne vojske”. Ukrštanjem lipicanera sa nekim autohtonim vrstama, trebalo je da se dođe do pasmine koja bi najviše koristila bivšoj armiji za neke nove, ne daj bože, buduće ratove posebno u brdsko-planinskim bespućima. To je presudilo njenom formiranju pre šezdesetak godina, odnosno dolasku lipicanera u Prnjavor, pojašnjava Nedeljko Sančanin.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 28/04/2009]
