Izvor: Press, 19.Nov.2010, 04:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priziva smrt da se spasi bede
Ljubinka Simonović iz sela Pokrovenik na Staroj planini preživljava od milostinje komšija. Živi sama u čatrlji bez struje i šporeta i strepi od zime
Stara planina, iako beskrajno lepa, krije mnoštvo strahovitih sudbina. Decenijama je sve što je mlađe od 50 godina napuštalo ovu planinu i u selima, od kojih su mnoga i po 40 kilometara udaljena od civilizacije, ostalo je samo staro i nemoćno stanovništvo. Mnogi od njih žive sami, bez >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << igde ikoga, neretko zaboravljeni i od najbližih, bez ikakvih prihoda, prepušteni sami sebi.
Niko ne zna tačan broj starih i iznemoglih ljudi po zabačenim staroplaninskim selima koji žive prepušteni sami sebi.
Jedan od takvih primera je Ljubinka Simonović (67), iz staroplaninskog sela Pokrovenik, koja decenijama živi bez ijednog ličnog dokumenta, a preživljava isključivo zahvaljujući milostinji njenih komšija u ovom selu koje se nalazi na više od 20 kilometara od Pirota, a do njega nema asfaltnog puta. Svaku zimu ova starica, rođena sa fizičkim hendikepom, dočekuje sa zebnjom i strahom da li će preživeti.
- Druge bar zovu na glasanje, mene ni tada niko da poseti. Dok su mi bili roditelji živi, do pre dvadesetak godina, imali smo struju. Od kad su poumirali, struju su isekli jer nemam nikakvih prihoda, pa nemam ni odakle da je plaćam. Nemam radio, televizor, niti drva za šporet. Grejem se na taj način što se prekrijem sa nekoliko ćebadi i tako dočekam jutro. Molim boga da me pribere kod sebe, ali ni on me neće - jadikuje Ljubinka dok joj suze naviru na oči.
Ljubinka preživljava zahvaljujući milostinji komšija koji joj daju neko parče hleba.
- Ovde svi žive loše. Nema većeg prokletstva nego doživeti starost u samoći na Staroj planini. Onoliko koliko sam kadra, pomažem komšijama u nekim lakšim fizičkim poslovima pa mi daju nešto hrane i tako preživljavam. Leti i nije tako strašno, ali kako se približava zima, postaje sve gore i gore. Prozorska stakla odavno nemam pa se od vetra i hladnoće, koliko-toliko, sklanjam pomoću starog kaputa koji okačim na prozor. Kada sneg napada na kamene ploče kojima je pokriven stogodišnji kućerak u kome živim, samo čekam kada će krov da se sruši i zatrpa me. Ponekad uhvatim sebe kako priželjkujem da se to i desi i da se spasem muka koje su me pritisle - kaže Ljubinka.
Na Staroj planini, ali i drugim planinskim selima ovog dela Srbije, bespomoćnih, bolesnih i siromašnih staraca više je nego ikada, ali, nažalost, isto toliko je i nebrige države prema ovim živim spomenicima, najstarijim sugrađanima.
