Izvor: Politika, 25.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priče o vojevanju i bežanijama
Sreto Madžar bio je Titov partizan. Deda Petar borio se uz srpskog vojvodu Petra Peciju Petrovića, otac Đorđe bio je u Prvom svetskom ratu, a sin mu Stevo bio borac Vojske RS... Vekovima se u Knežici branilo samo svoje
Knežica – Kada biu Knešpolju pevac zakukurikao, čuo bi se u tri carevine.
U Knešpolju, na tromeđi austrougarske, turske i napoleonove krune, ni o čemu drugom se nije ni moglo pričati osim o vojevanju i bežanijama. A zapravo uvek >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o stradanju naroda koji je, na ovim prostorima, opstajao onoliko dugo koliko su to drugi hteli.
– Iako se prvi put pominje još pre dvanaest vekova, kada je bila „imanje knezova Babonića Blagajskih,” o Knežici, naseobini podno Kozare i uz rub Knešplja, nije se moglo pričati sve do šezdesetih godina prošlog veka kada je ovo mesto dobilo svoje današnje ime, počinje Veljko Garača priču o svojoj Knežici.
Tek tada je od Malog Dvorišta i dela Jelovice, formirana Knežica, varoš kojoj su temelje podigli Pero Kaurin koji je, pre sedamdesetak godina, imao birtiju na levoj obali rečice Knežice, i Vaso Vučen koji je na suprotnoj strani držao dućan. A u birtiji i dućanu bistrila se politika, slušali šereti... Tu bi se nagađalo kakve će biti zime. Gde je najbolje kupovati opanke, ali i „zašto ljudske pogani hrišćane nazivaju kaurima...”
Sreto Madžar, Titov proleter iz Knežice, ne priča samo o vremenu Brozai partije. Jeste da se borio za bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti, ali je istina i to da su, tokom svih proteklih teških godina i vekova, on i njegovi branili srpsku zemlju Potkozarja.
– Deda Petar bio je uz harambašu i srpskog vojvodu Petra Peciju Popovića. Otac Đorđe bio je učesnik Prvog svetskog rata. Ja sam nastavio tamo gde su oni stali. Borio sam se pod Titovom zastavom, da bi moj sin Stevo, u poslednjem ratu, bio borac Vojske Republike Srpske. Svako od nas i svak u svoje vrijeme, pronosio je slavu Kozare i Potkozarja. Svako od nas branio je zemlju i narod prkosnog i ponosnog Potkozarja, priča starina Sreto Madžar.
Za vreme Drugog svetskog rata poginulo je pet stotina i umoreno tri puta više seljana Knežice.
– Skončali su uglavnom u ustaškim logorima smrti. Knežica se tada nije zvala kao danas, ali je ova varoš, za vreme drugog rata i divljanja ustaša, stradala kao i sve druge potkozarske, opet će Veljko Garača.
Pričaju u Knežici i o sedmoj, a potom, i osmoj ofanzivi isto kao i o velikom zvonu koga je, pre stotinak godina, uz pratnju kumova i neimara, do crkve u Strigovi, iz Siska dovuklo deset pari volova. Pričaju i o rimskom gradu Stridonu, sa nekoliko hiljada stanovnika koji je 387. godine nestao preko noći. I o Jovanu Bogunoviću „umetniku iz turskog doba” koji je slikarstvo učio u manastiru Komogivina kod Petrinje. Priča se i o naseobinama sa imenima nimalo običnim za mesta u kojima žive samo pravoslavci. Poput sela Murati i Hajdarevci te prezimena Abdulaj.
– Ti Abdulaji, u tursko doba prezivali su se Marinkovići. Bili su kmetovi kod nekog dobrog bega koji im je, na samrti, obećao pokloniti sto šezdeset dunuma najbolje zemlje, ali pod uslovom da ponesu njegovo prezime. Oni su to i uradili. Prezime su uzeli po begovomimenu Abdulah, ali su ostavili pravoslavna imena i Lazarevu subotu, svoju krsnu slavu, priča Veljko Garača.
Među stotinak prezimena knežičkih porodica, dvadesetak ih je koji se završavaju sa a – Bućma, Bera, Bajalica, Vila, Goronja, Đenadija, Karlica, Mazalica, Pralica...
Valjda je neki hajduk promenio prezime kako bi se sakrio od onih koji su ga progonili. Odlučio je da uzme prezime koje se završava slovom „a”. To se drugima učinilo lepim tako da su i oni sebe nagradili novim „modernijim” prezimenom, nastavlja Garača.
Knežica je imala prvu zemljoradničku zadrugu u BiH i prvi urbanistički plan i prvi seoski privredni pogon... Knežica je, međutim, jedina varoš u Republici Srpskoj koja ni do danas nema groblje.
– Pokojnike sahranjujemo po seoskim grobljima. Tamo gde su rođeni. Iako je u varoši bar tri stotine numera, sa oko sedam stotina duša, Knežica još nema groblje, smeje se Veljko Garača.
Slaviša Sabljić
-------------------------------------------
Meteorologija
Kada se pod Kozarom mravi uznemire kažu da će padati kiša... Ako oblaci iz polja idu planini, biće lepo vreme... Zavijanje pasa najavljuje zimu sa ekstremnom hladnoćom, a kada starim ljudima klecaju kolena onda će doći do promene vremena...Tako ti je to pod Kozarom...Nije to, bez neke, rečeno... Pokazalo se do sada bezbroj puta istinitim...
[objavljeno: 26/08/2008.]
