Izvor: Politika, 18.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predodređena na večno trajanje
Višegrad - Višegradska na Drini ćuprija, monumentalna srednjovekovna građevina, koju je u svom istoimenom romanu ovekovečio književnik i nobelovac Ivo Andrić, od 28. juna ove godine nalazi se na prestižnoj listi svetske baštine Uneska. Kuriozitet više je to što je ovo jedan od malobrojnih primera da se ovakve građevine stavljaju na ovu listu pre nego što su obnovljene i restaurirane.
Potrebe za obnovom mosta Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu i te kako ima. Do tog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << cilja nesumnjivo će se brže, lakše i jednostavnije doći pošto je vlada Republike Turske preuzela obavezu za kompletno finansiranje ovih poslova, koji bi trebalo da se završe do 2011. godine, kada se navršava 50 godina od dodele Nobelove nagrade Ivi Andriću.
"Nema mu na svetu ravna"
Interesantno je prisetiti se kako je baš Višegrad odabran za gradnju ove kamene ćuprije i kako je most nadvladao mnoge ratove, rušenja, oštećenja i poplave Na reci Drini, u srednjem veku, bilo je neophodno podići most, i to na strateški i ekonomski najpodesnijem i najpotrebnijem mestu. Višegrad je, bez sumnje, tada, a i danas je, bio najpogodnija tačka ukrštanja na putu kojem se isprečila reka Drina iz pravca Dalekog istoka, prema Bosni i zapadnim zemljama.
To je potvrda da izgradnja mosta Mehmed-paše Sokolovića, od 1571. do 1577. godine, nije usledila na proizvoljnoj lokaciji, niti isključivo zbog sentimentalnih razloga ovog zadužbinara poreklom iz ovih krajeva, odakle je u čuvenom "danku u krvi" kao dečak odveden put Carigrada. Pre će biti da je poštovana izuzetna pogodnost, što je bilo od vitalnog državnog interesa tadašnje otomanske imperije.
U najkraćem, više je nego jasno da je Sokolović svojom zadužbinom, za ono vreme građenom na izuzetno visokom tehničkom nivou, samo sledio pradavni pristup odabranih mesta za premošćavanje reka, sve od Rimljana pa do srednjeg veka.
Činjenica da je ćuprija na Drini delo Mimara Sinana, jednog od najvećih arhitekata toga vremena, daje joj izvanrednu kulturno-istorijsku vrednost, što je u svetskim razmerama stavlja daleko ispred sličnih građevina iz tog perioda.
Da je most bio od izuzetne važnosti potvrđuje njegova planska gradnja koja je bila lišena bilo kakve stihije, o čemu svedoče brojni dokumenti. Ti dokumenti, opet, potvrđuju da su u tadašnjoj višegradskoj varoši Srbi - pravoslavci bili većinski vlasnici zemlje i dobara na njoj.
Ovaj kameni most kojem je "na svetu teško naći ravna" metafora je stamenosti, neuništivosti i večnosti slavnih građevina.
Sa svojih jedanaest lukova, višegradska ćuprija je simbol trajne održivosti i gotovo prirodnog spoja strmih kamenitih obala.
Ali, nažalost, ona je i primer čestih rušenja i razgrađivanja.
No, ćupriji je očigledno predodređena dugovečnost pa je tako sve svoje rušitelje i neljude uspevala da nadvlada, vraćajući uvek svoj stari prvobitni sjaj i oblik.
Rušena i obnavljana
Oko višegradskog mosta su se pleli i pletu nebrojeni lavirinti ljudskih sudbina i stradanja, brojni naleti neljudskih rušilačkih potreba. Hroničari su zabeležili da je 1625. godine srušen jedan svod ovog mosta. I taman kad su ga dobročinitelji popravili, naišla je velika poplava 1896. godine.
Tadašnji protok vode, koji je premašio ogradu ćuprije, bio je deset i po hiljada kubnih metara u sekundi. Ipak, nekim čudom ćuprija je izdržala.
Austrougarske vlasti su, nakon okupacije 1912. godine, sanirale neke oštećene stubove, ali su odmah po izbijanju Prvog svetskog rata, 1914. godine, srušile jedan stub mosta, a nedugo potom i srpska vojska još jedan 1915. godine.
Uoči Drugog svetskog rata višegradska ćuprija je obnovljena, ali 1943. godine Nemci ruše njen središnji deo od trećeg do šestog stuba.
Sledi kompletna sanacija 1949. godine, kada ćuprija još jednom vraća svoj izvorni stari sjaj. Ali, počev od 1966. godine, stubove mosta počele su da nagrizaju duboke vode hidroelektrane "Bajina Bašta".
Do početka rata na prostorima BiH most je više puta saniran, a onda, 12. aprila 1992. godine, muslimanski ekstremisti nekontrolisano puštaju vodu sa hidroelektrane "Višegrad". Zabeleženo je da je protok vode ispod svodova mosta tog dana iznosio 6.300 metara kubnih u sekundi. Srećom, i ovaj put je ćuprija izdržala i nadjačala neljude.
"Život je neshvatljivo čudo koje se neprestano troši i osipa, a traje vječno kao na Drini ćuprija", zapisao je Ivo Andrić u svom romanu, predodređujući tako ovom mostu njegovu neuništivost i dugovečnost.
[objavljeno: ]
