Izvor: Politika, 06.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potkozarski prkos Savkovićevih sadnica
Među sedam grobnica u krugu pravoslavnog hrama u Drakseniću je i ona u koju su pokopani krv i mozgovi srpskih mučenika stradalih od ustaške kame januara 1942. godine, ali se danas ovde sa dedovine vidi i Evropa
Banjaluka – Potkozarjem su prolazili, pljačkali ga, palili kuće i ubijali seljane, i Rimljani i Turci i Mongoli i Napoleonovi vojnici i Austrougari i Nemci... Ali, od zla i zločina koga su podno Kozare i Prosare počinile ustaše, strašnijeg i bolnijeg >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije bilo. U dubičkoj opštini, za onog rata, umoreno je sve srpsko što je došlo pod ustašku ruku. Gotovo osamnaest hiljada nevinih, među kojima oko četiri hiljade dece, nije dočekalo kraj rata. Skončavali su u ustaškim logorima smrti, u Jasenovcu i Gradini, na kućnom pragu, na sokacima...Gde god ih je stigla ustaška kama i malj...
U Drakseniću kod Kozarske Dubice, šezdesetak godina nije bilo pravoslavne bogomolje. Odnedavno, uz temelje stare u kojoj je, u samo jednom danu, 14. januara 1942. godine, umoreno 360 srpskih nesrećnika, podignuta je nova, crkva Svetog apostola i jevanđeliste Marka. Zločin u draksenićkoj crkvi, kakav se ne pamti na Kozari i podno ove planine, preživio je samo onaj koga krvnici nisu zatekli kod kuće i ko nije došao u crkvu pod ruku dželata koji su, odmah sa vrata odvodili žrtve pred oltar kako bi ih tamo klali ili maljem ubijali.
Uz novo zdanje pravoslavne bogomolje danas stoji nemo i o tom vremenu svedoči, sedam grobnih mesta. Na jednom su pokopani posmrtni ostaci žena i devojčica, na drugom spaljena tela, na trećem, starci i dečaci, na četvrtom žrtve koje nije imao ko da identifikuje. Peto grobno mesto krije odrasle dečake, šesto njihove umorene vršnjakinje, a sedmokrv i mozak umorenih!
– Samo dan posle monstruoznog zločina, u crkvu su došle dve žene koje su preživele ovaj zločin. Kroz vrata je tekla krv... Nesrećne žene su sakupile delove posmrtnih ostataka i sahranile ih u prvu grobnicu. Ne znam da grobnica krvi i mozgova, osim u Drakseniću, više igdepostoji u svetu – priča protonamesnik Željko Tošić.
A u Drakseniću za onog rata poginulo je 95 Titovih partizana i umoreno osam stotina seljana! Pedeset i šest ognjišta je ugašeno!
U susednim Pucarima, na zgarišta se, četrdeset i pete, vratilo tek dvadesetak duša. Uglavnom žena i dece. Devedeset boraca je poginulo, a 287 meštana ubijeno ili zaklano. Dvanaest domova večno je ugašeno...
I tako od sela do sela. Priče svuda iste... Ljubi Dimiću iz Pucara ustaše su ubile sestru, brata, majku, baku, a kasnije i oca. Najradije bi da ne priča o prošlosti i nedobru u kome je, jedna nesrećna majka Kozarčanka, u zbegu, 40 kilometara u naručju nosila mrtvo muško dete. Nije htela da ga sahrani u dušmansku zemlju...
I danas suze orose lice starine Vlatka Dimića kada se seti majke koju je rafalom pokosio ustaša kada je zarobljenom ocu ponela malo žganjaca.
Radosava Sirovina, uboga starica priča kako nikad nije mogla verovati da zlo može doći od „onih kojima smo najviše verovali”.
–Školovana sam i vaspitavana u porodici bogoslova. Verovala sam da na ovom svetu postoji samo čovek u ljudskom liku. Ali, da ima toliko dušmana i neljudi, to nisam mogla verovati. Čini mi se da i danas verujemo u isto u šta smo verovali pre šezdesetak godina. Ali, vredi li... – pita Radosava.
Potkozarjem, Kozarom i Prosarom, celim dubičkim krajem, danas hode generacije koje bi da oproste, ali i da nikada ne zaborave Jasenovac, Gradinu, Draksenić... Generacije koje ne mogu zaboraviti pedeset i drugu kada je iz Potkozarja na odsluženje vojnog roka krenuo prvi regrut... Ni desetak godina kasnije kada je ovde stigao prvi traktor i zaorao plodnu zemlju potkozarsku...Ni vreme od pre petnaestak godina kada su oni čiji su dedovi i očevi klali i ubijali srpski narod Potkozarja, opet, ali devedeset i pete prešli Savu i Unu u nameri da nad glavama i uz vrat opet mašu maljem i kamom...
Dedovini i svojoj Kozari danas iz San Franciska dođe i Željko Dimić, glumac koji je u Njujorku završio studije na „Li Strazbergu”, Institutu za film i pozorište na kome su malo pre njega diplomirali Robert de Niro, Al Paćino, Harvi Kajtel...Dođe i Željana Dimić-Teofilović, danas među vodećim hemičarima Švedske... Na dedovini je već i Mladen Savković koji, sa dvadeset i malo više godina uz voćnjak sa hiljadama mladih sadnica jabuka, razmišlja o putu u Evropu...
Potkozarje prašta ono što se dogodilo, ali ne zaboravlja prošlost. Više ne broji mrtve. Nada se dobru, a od nade, kažu stari – nema lepšeg hleba.
----------------------------------------------
Cela porodica u mermeru
Na groblju u Sreflijama, podno Prosare, spomenik umorenim članovima porodice Mijatović. U mermeru uklesana imena oca Milovana koji je imao četrdeset i sedam i deset godina mlađe supruge Pave. A onda nanizana imena njihove dece Vaskrsija (18), Bosiljke (12), Borislava (10), Tomislava (7) Branislava (4) i Bogdana, koji je poživio samo dve godine.
Spomenik im je podigao jedini preživeli, sin i brat Radomir.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 07/04/2008]
