Izvor: Politika, 31.Avg.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji izdanak porodice Ristić
Muslimanski vojnici kojima je komandovao „gospodar Srebrenice” Naser Orić, na kućnom pragu u skelanskom selu Kušići, umorili su majku, oca, brata i sestru tada četrnaestogodišnjeg dečaka Cvetka Ristića
Skelani – Zlo u Skelanima nisu počinile naše komšije muslimani, već ratnici Nasera Orića „gospodara Srebrenice” koji su, u samo jednom danu, na zverski način umorili 68 meštana iz srpskih sela i zaseoka uz reku Drinu, priča meštanin >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Milomir Trifunović.
U krvavom piru Orićevi snajperisti ubijaju i četvorogodišnjeg Aleksandra i osam godina starijeg mu brata Rašu Dimitrijevića! Branko Mitrović nije imao ni sedam godina, a odveden je u zarobljeništvo sa još desetak seljana. Branko se, na sreću, vratio živ, ali ostali nisu... I tako redom. Iz priče u priču, iz zločina u zločin...
Šesnaesti januarski dan ratne devedeset i treće, kada se ovo zlo dogodilo, odrediće životni put i, tada četrnaestogodišnjem, Cvetku Ristiću, po mnogima, najvećem ratnom stradalniku ovog dela Podrinja.
U samo jednom danu, nesrećnom detetu ubijaju, majku Ivanku i oca Novaka te devetnaestogodišnju sestru Mitru i tri godine mlađeg brata Miću čije posmrtne ostatke Cvetko ni do danas nije pronašao. Istog dana prvo su pobili njegove, a potom opljačkali i porušili sve što je bilo na imanju Savića iz srpskog sela Kušići.
Na groblju u Skelanima, uz crkvu Svetih apostola Petra i Pavla, spomenik Savićima i priča koja malo koga može ostaviti ravnodušnim.
– U haosu koji je počeo odmah u zoru, pucalo se na sve starne. Video sam oca kako se odnekud vraća kući kako bi nešto iz nje uzeo. Ranjavaju ga, a zatim stavljaju na konjska kola koja Orićevi vojnici, potom, pale. Otac umire na najstrašnijim mukama. Popodne, kada se borba stišala, u podrumu, odnosno na zgarištu kuće, nalazim sestru i majku. Obe mrtve. Za Miću ni do danas nisam saznao ništa. A kako bih voleo da mu kosti nađem i da ih sahranim pored sestre, majke i oca, uzdiše Cvetko.
Za četrnaestogodišnjeg dečaka počinje nova borba. Iste godine odlazi u Bajinu Baštu i kod očevog prijatelja Radivoja Jovanovića, završava osnovnu školu. Cvetko potom u Beogradu upisuje Vojnu gimnaziju. Školovanje prekida posle dve godine pošto „to više nije bila vojska kakvu je on zamišljao”. Vraća se u Skelane i preživljava uz vojnički kazan i brigu srpskih boraca. Završetkom rata u Bosni Cvetko odlazi u Užice. U Dom za nezbrinutu decu. Tu završava srednju saobraćajnu školu.
– Vreme koje je došlo opet nije donelo ništa dobrog. Prvo bombardovanje Srbije i moga naroda, a potom i teške godine nadničarenja kod gazda u Srbiji i Crnoj Gori. Radio sam, samo da bih preživeo. U februaru ove godine vratio sam se u rodno selu gde su mi dobri ljudi podigli kućicu. Više sam bio gladan nego sit. Opet dobri ljudi priskaču u pomoć. Početkom avgusta zapošljavaju me u lokalnu „Elektrodistribuciju”. Sada makar neći biti gladan, opet će Cvetko.
Nema seoske numere ni srpskog ognjišta skelanskog kraja, a da na tom ognjištu, muslimanski vojnici, pod komandom Nasera Orića nisu ugasili život makar jednog člana porodičnog domaćinstva.
– Nema šta me ne pogađa. Eto, u Hagu niko od svedoka nije pomenuo ime Nasera Orića koji mi je pobio sve što sam imao. Oca, majku, brata i sestru, vojnici kojima je on komandovao, pobili su ih na kućnom pragu, na kraju će nesrećni, danas tridesetogodišnji čovek Cvetko Ristić, čije oči kriju najtužniju i najstravičniju priču o stradanju, patnji, nemaštini, bolu u duši, gladi i ugašenoj želji da formira svoju porodicu kako bi živeo život koji, bar malo, liči onom kojeg žive njegovi vršnjaci.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 01/09/2009]
