Izvor: Politika, 12.Sep.2009, 00:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posla ima, samo valja zapeti
Porodica Čeda Rosića, iz Vražalica, obnovila je imanje uništeno tokom proteklog rata, bavi se zemljoradnjom, stočarstvom i voćarstvom, a najveća nevolja je što 13 godina čekaju struju
Rogatica – Da i u ova teška vremena ima raznih poslova od kojih može da se živi na selu najbolji je primer porodice Čeda Rosića iz Vražalica, u zaseoku Napleće, planinskom kraju kod Rogatice. Doći kod Rosića, na nadmorsku visinu od oko hiljadu metara luksuznim vozilom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravi je rizik. Zbog zapuštenog regionalnog puta Mesići–Jabuka obično će vam preporučiti terensko vozilo.
– Naš put do Napleća i dalje prema Vražalicama mnogo je bolji, iako ga uništavaju šleperi koji voze balvane, jer ovaj kraj izuzetno je bogat kvalitetnom bukovinom – objašnjava domaćin Čedo Rosić pokazujući nam uzorno imanje koje je uspeo da obnovi nakon što je sve bilo uništeno tokom proteklog rata.
Dočekuju nas šleperi-šticari koji specijalnim dizalicama sami sebi utovaruju balvane.
– Iz rogatičkog „Šumarstva” nisu imali gde da izvuku silne balvane pa smo im dozvolili da to rade ovde – objašnjava Čedo dodajući da to čine i zbog toga što je njegov sin Mirko pristao da sa volovskom zapregom do njihove kuće dovlači balvane. Upravo Mirko Rosić, dvadesetdevetogodišnji kršni mladić, primer je kako mladi i u šumarstvu mogu da pronađu zaposlenje i da dobro zarađuju.
– U šumi radim već pet godina i dobro mi ide. Posla ima preko glave, samo valja zapeti. Moj kolega Luka Marković, rodom od Goražda, i ja sa šumskim gazdinstvom „Sjemeć” iz Rogatice redovno ugovaramo seču i odvoženje balvana. I to sa mesta gde njihove mašine ne mogu prići. Moji volovi i Lukini konji to savladaju. Nekada čovek da ne poveruje kako uspevaju – priča Mirko Rosić pokazujući nam par volova, glavni oslonac u ovom teškom, ali dobro plaćenom poslu.
Kuća Rosića, iako udaljena od drugih, uvek je puna poput nekog manjeg usputnog restorana.
– Navikli smo mi na to. Imam veliku familiju, a i zbog Mirkovog posla u šumi svakodnevno se ovde okuplja po dvadesetak ljudi. Po narodnoj: „Ako čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna”, na to smo navikli i bilo bi nam neobično kad bi bar jedan dan bili sami – kaže Čedo Rosić.
U ovom uzornom i vrednom domaćinstvu, koje se bavi zemljoradnjom, stočarstvom i voćarstvom, pored Čeda je supruga Milena, baka Božana i sin Mirko.
Uspeli su Rosići, nakon poslednjeg rata, potpuno da obnove gotovo zatrto domaćinstvo, tako da danas pod krovom imaju kuću, Mirkovu vikendicu i desetak objekata.
– Najteže nam je što 13 godina nakon rata još nismo dobili struju. Možda je to svojevrstan apsurd, jer se nalazimo nekih deset kilometara iznad hidroelektrane u Mesićima, na Prači, na kojoj sam zaposlen na održavanju– naglašava Čedo.
On dodaje da je razočaran što od nadležnih ministarstava, koji brinu o povratku, do sada nikad nisu dobili značajniju pomoć, izuzev što im je opština Rogatica 1997. dodelila 500 komada cigli i novčanu pomoć od 2.500 maraka.
– Nastojimo svi da pomognemo Mirku oko poslova u šumi, ja, kad imam slobodan dan, upregnem volove, pa u šumu. Predstoje nam branje šljiva i divljih krušaka, koje su odlično rodile. Zato sam spremio ovu dodatnu kačaru. Pa kad dođu dugi zimski dani potpalimo u ovo ložište i pored kazana. Biće odlične i tražene domaće rakije koja nam je izvanredan dodatni prihod – pojašnjava Čedo Rosić pokazujući stogodišnji bunar, koji su po, predanju predaka, uspeli da otkriju jer je bio zatrpan, bez koga su ranije mučili muku tokom letnjih vrućina.
Slavko Heleta
[objavljeno: 12/09/2009]
