Izvor: Vesti-online.com, 12.Sep.2016, 22:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pomirili krst i petokraku

Nekadašnji đaci i meštani planinskog sela Gorice u Vraneškoj dolini, opština Bijelo Polje, postavili su zaista neobično i nesvakidašnje spomen-obeležje na zid mesne škole i ovekovečili uspomene na dvojicu znamenitih i zaslužnih učitelja, popa Neša Joksimovića, začetnika školstva u ovom zabitom kraju, i Milana - Uča Gluščevića, koji je gotovo pola veka radio u ovoj školi.

Zanimljivo je, inače, da su na spomen-ploči "pomireni" krst i petokraka: zahvalni đaci >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << i meštani su ispoštovali opredeljenja svojih učitelja pa su pored lika popa Neša uklesali krst, a pored lika učitelja Milana petokraku zvezdu, znamenje koje je on poštovao do kraja života.

Reč je o ljudima koji su, svaki u svom vremenu, nosili baklju prosvetiteljstva i utirali duboki i svetli trag, ne samo u obrazovanju i vaspitanju đaka koji su pohađali ovu školu.

Pop Nešo Joksimović je bio prvi učitelj u Vranešu. On je još daleke 1894. godine, u turskom zemanu, otvorio prvu školu na Goricama. On će 10 godina, uprkos svim problemima, zabranama i opasnostima, okupljati po desetak-petnaest mladića i osim osnovne pismenosti i obrazovanja, učio ih je kako treba ljubiti i čuvati rodnu grudu, kako treba braniti slobodu.

Njegova delatnost, naravno, nije promakla turskim silnicima koji su 1904. godine zatvorili i zabranili školu, ali nisu uspeli i da smire popa Neša, bundžiju i nepokora. On će, pored ostalog, biti i jedan od kolovođa takozvane Raonićke bune. Tu misiju je, međutim, glavom platio - skapao je na najstrašnijim mukama, Turci su ga živog odrali...

Proći će potom gotovo 50 godina, i Vraneškom dolinom će progrmeti četiri krvava rata, a školsko zvono na Goricama će se ponovo oglasiti tek 1953. i to u privatnoj kući Novaka i Novice Joksimovića. Prvu prozivku đaka će obaviti mladi učitelj Milan Gluščević. Zahvaljujući entuzijazmu i upornosti ovog čoveka, kojeg su od prvog dana pa sve do smrti (umro je u februaru ove godine u 92. godini života) ljudi iz milošte i poštovanja zvali Učo, i akcijama i dobrovoljnom radu meštana, samo dve godine kasnije je sagrađena nova škola, koja i danas deluje kao područno odeljenje Osmogodišnje škole "Milovan Jelić" iz Pavina Polja.

- Malo je za njega reći da je bio prosvetni radnik - veli Momčilo Kojović, jedan od đaka Milana - Uče Gluščevića, inače unuk Obrada Kojovića koji će tih pedesetih godina prošlog veka pokloniti hektar zemlje da se na njemu podigne škola.

- Učo je bio prosvetar u pravom i punom smislu te reči, jedan od onih retkih učitelja koji su više brinuli o selu, školi, o sugrađanima i svojim đacima, nego o svojoj karijeri, ličnim problemima i potrebama. On se imao čime pohvaliti u svojoj učiteljskoj karijeri - i svojim radom, i svojim učenicima i svojim i njihovim postignutim uspesima. Rado je to činio, ali ničiji uspeh nije pripisivao sebi. A opismenio je i u život uputio 45 generacija, iz kojih je stasalo oko 80 ljudi sa višom i visokom školskom spremom, dva doktora nauka (jedan od njegovih đaka je stekao čak tri fakultetske diplome), da se i ne govori o onima koji su pozavršavali srednje, odnosno raznovrsne stručne škole svih profila i svih zanimanja. Ipak, mi njegovi đaci ga posebno pamtimo po njegovom roditeljskom odnosu prema nama. Mi, deca sa sela, često smo u školu dolazili po kiši, po ledu i mećavi, mnogi ne baš dobro obučeni i utopljeni. Imali smo, međutim, sreću da nas u učionici čeka Učo, drugi naš roditelj, vaspitač i pedagog, koji bi nam prvo pored peći ruke ugrejao i osušio nas, pa tek onda učio prvim slovima... I još da kažem samo ovo: nije bilo lako kod Uča biti odličan đak i zato su i njegovi osrednji đaci u daljem školovanju imali velikih uspeha - kaže Kojović.

Nastavak na Vesti-online.com...