Izvor: Press, 08.Nov.2010, 05:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pomagala i robijala
Zlata Todosijević (85), iz Brđana kod Čačka, koja je zbog pomaganja četnicima posle 1945. godine osuđivana na višegodišnje robije, rehabilitovana kao žrtva političkog progona
Pre više od šezdeset godina, Zlata Todosijević (85) iz Brđana, sela između Čačka i Gornjeg Milanovca, prvi put je stala pred komunističkog islednika i zbog pomaganja četnicima osuđena na deset godina zatvora.
Iako se samo držala svog principa „pomoći >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << nevoljniku, ma ko on bio, jer je to obaveza i sevap svakog ko je čovek", završila je u zatvoru. Po izlasku na slobodu opet je uhapšena i osuđena na još 12 godina, ali je ni to nije slomilo. I danas kaže da bi uvek pomogla svakom ko je „nepravedno gonjen od vlasti".
Knjiga o Zlati
Zlata, koju je nedavno Okružni sud u Čačku rehabilitovao kao žrtvu političkog progona, dočekala je i knjigu o sebi pod nazivom „Tetka Zlata", čiji je autor Čačanin Nenad Jaćović. Na promociju knjige u Prehrambeno-ugostiteljskoj školi došla je i glavna junakinja.
- Kroz našu kuću koja je bila nasred puta u selu Brđani za vreme rata prošle su vojske i vojske. Svima koji su nam zakucali na vrata izašli smo u susret. U kući nismo pravili razliku između onih kojima je pomoć bila potrebna, jer sve su to bila naša braća. Tako se događalo da tek što pomognemo partizanima i oni odu, u kuću dođu četnici... - ispričala je Zlata.
Posle rata, 1945. godine komunisti su joj uhapsili oca, o kome od tada ništa nije uspela da sazna. Iako svesna opasnosti, Zlata je u svoju kuću primila dvojicu četnika koji su se krili od progona.
- Znala sam šta mi sleduje ako se sazna. Ali jednostavno nisam mogla da im ne pomognem, ne bi nikada imala mirnog sna... Prvi put su me uhapsili 1947. godine i islednik mi je tada rekao: „Za partizane ti hvala, ali za ove druge ode ti glava." I osudiše me na deset godina. Bile su strašne muke... Prvo zatvor u Čačku, a posle u Zabeli, pa u radnom logoru kod Siska, odatle u Bosansku Gradišku i Veliko Gradište... Naročito su bile teške noći provedene u samici, gde sam dospevala jer nisam mogla da ćutim zbog surovog odnosa prema osuđenicima... Kad sam odležala svoje i kad sam posle četiri i po godine pošla iz zatvora, pitali su me da li ću ponoviti istu grešku. Samo sam odgovorila da ću raditi kako mi savest nalaže - priseća se svakog detalja tetka Zlata.
Da čovek ne izgubi ljudskost
Tako je i bilo. Zbog svoje savesti se pred sudom našla već posle godinu dana, 1953, kada je u njenoj kući OZNA pronašla četničkog odmetnika.
- Brat ga je krio, ali sam krivicu preuzela ja. Osuđena sam na dvanaest godina, a na robiji sam provela skoro pet. I danas bih uradila isto, ali volela bih da nikada više ne budemo u prilici da se između sebe trebimo, ni zbog čega. Rat nikome dobra nije doneo - kaže Zlata, koja sada preživljava sa osam hiljada dinara mesečno od penzije svoj pokojnog supruga.
Ali bez obzira na sve nevolje, Zlata ipak kaže da čovek ne treba da dozvoli da izgubi svoju vedrinu i ljudskost.
