Izvor: Politika, 26.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pjenovac umire stojeći
Za pola veka posečeno je više od šest miliona kubika najkvalitetnije četinarske šume kraj varoši u kojoj od četiri hiljade duša danas živi jedva pedesetak starijih, ostalih tu da skončaju na dedovini
Pjenovac – Puteve i pruge, proteklih godina i vekova, do Pjenovca, naseobine desetak kilometara daleko od Han Pijeska, gradili su i Latini i Turci i Austrougari... I Jerina, žena despota Đurđa Brankovića i neki Slovenac po imenu Josip Tavčar... Kažu da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je u Pjenovcu bilo više pruga nego puteva.
Do Pjenovca su drumove i pruge podizale i njima hodile, mnoge vojske i vladari. I svi oni uvek sa željom da iz nedara lepog mesta poseku što više šume, ne gledajući koliko će i šta ostati onima čija je to dedovina.
Pjenovac se prvi put pominje pre dve stotine godina, za vreme Kraljevine Jugoslavije. Tada je imao oko četiri hiljade stanovnika, mnogo pilana i vodovodnu i elektro mrežu. Pjenovac je imao i amatersko pozorište i tamburaški orkestar i pod zemljom ledaru iz koje se, i za ilindanskih vrućina, moglo popiti hladno piće. Bila je to varoš koja je zbog šume i bogatstva kakvog je malo gde na Balkanu bilo, još početkom dvadesetog veka već uveliko bila u Evropi.
Mnogo pre drugih mesta, Pjenovac je imao lekara. Dolazio bi železnicom, odnosno sanitetskim vagonom i na svakoj stanici pružao usluge. Imao je Pjenovac i telefonski vezu sa svetom i uličnu rasvetu i to još 1908. godine.
– Za pedesetak poslednjih godina iz šumskih nedara Pjenovca posečeno je više od šest miliona kubika najkvalitetnije četinarske šume. Od svega toga ostala nam je danas pustoš i varoš koja zarasta u korov. U Pjenovcu je danas jedva pedesetak duša. Ostali su samo stariji da skončaju na dedovini, priča starina Branko Lučić.
U pričama o prošlim, i ovde kažu herojskim vremenima, u Pjenovcu nikada ne zaboravljaju pogibiju narodnog heroja Slaviše Vajnera Čiče romanijskog.
Branko Lučić svedok tog događaja i vremena, priča kako su 21. januarskog dana 1942. Čiču romanijskog, zajedno sa još 59 Titovih proletera ubili Nemci.
– Ubili su ga oni koji su ovde došli da seju smrt i da umore sve koji su bili uz narod i pravdu. Nisu ga ubili četnici kako su to pisali neki istoričari. Video sam kako su teško ranjenog Čiču Vajnera odveli, niko ne zna gde, pripadnici nemačkih planinskih jedinica, nastavlja Lučić.
Pored Slaviše Vajnera Čiče koga je Partija poslala u Pjenovac da organizuje ustanak, neko vreme, pred sam kraj Drugog svetskog rata, u ovom mestu se skrivao i Draža Mihajlović.
Prve dve godine dvadesetog veka, pored domaćih radnika, u Pjenovcu je bilo i oko 800 Poljaka, Čeha i Belorusa i nekoliko stotina Italijana koje su gazde ovde dovele i bogato plaćale da za njih seku šumu i obrađuju drvo.
U Pjenovcu pričaju i ponose se istinom da je Kraljevina Jugoslavije siromasima delila zemlju, šumu, livade i to na čak devedeset i devet godina. Mađar Tomaš Baći u Pjenovcu je imao jednu od četiri seoske kafane... Neki Jevrejin po prezimenu Golović imao je jedan od pet dućana... U Pjenovcu je bio i neki Švabo Keler, kovač po zanimanju, koji je imao najviše posla pošto je samo za Slovenca Josipa Tavčara radilo 150 konjskih zaprega... Vele da se u Beču i danas čuva trupac rekorder posečen u šumama Pjenovca. Kažu da tako debeo nikada do danas nigde nije posečen... U Pjenovcu i danas pričaju o tome kako je sa jednog od izvorišta voda u bremenicama vozom stizala čak do Beča.
Pjenovac već odavno umire stojeći. Skončavati je počeo pre četrdesetak godina kada je ukinuta pruga do ove naseobine. Danas su ovde ostale uspomene, na stotine praznih objekata i avetinjski pusta varoš.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 27.02.2008.]
