Izvor: Politika, 11.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pešice do Stambola
Neki Perica Vasić sačmaricom nanišanio u pravcu kolone koja se kretala prema Glamoču. Žena je videla da joj suprug na nišanu drži Tita, istrgla mu je pušku iz ruku i tako spasla maršala. Neko je to kasnije pričao Brozu, pa je on Pericu nagradio najboljim imanjem kod Srpske Crnje
Baraći – Do Baraća se stiže iz Glamoča i Šipova isto kao i od Mrkonjić Grada i Ključa. Tako drumom, iz četiri pravca, namernik dođe do naseobine koja je polovinom prošlog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << veka bila opština. A i mnogo pre toga. Popisima iz devetnaestog veka u Baraćima, odnosno Peckoj, Mliništima, Mednoj, te u još tridesetak sela i zaseoka baraćkog kraja, bilo je oko sedam hiljada duša. U školama se još tada čitala prva srpska čitanka i učila istorija srpskog naroda, te gramatika nemačkog i talijanskog jezika i, kako piše u školskim almanasima, molitva od zakona.
Uz crkvu Svetog Bogojavljenja u Gerzovu, stoletne lipe i ruševina seoske škole, jedne od najstarijih u BiH. Kažu da je seljanin Ilija Bubnjević, zvani Škaljak, dva puta išao u Carigrad kako bi dobio „ferman kojim stambolska administracija dozvoljava Gerzovljanima da uz seosku školu sagrade i crkvu”. Pričaju i to da je Škaljak, na putu do Stambola, poderao čak šest pari opanaka. Seljani su mu se, kada je umro, odužili podizanjem spomenika uz samu crkvu.
U Gerzovu se, sve do poslednjeg rata, nalazilo turbe turskog epskog junaka i vojskovođe Alije Đerzeleza po kome je ovo selo i dobilo ime. Svake godine o Ilindanu kod tog turbeta organizovali bi se zborovi i takmičenja momaka „ma koje vere bili”.
U Gerzovu je, uz još puno drugih, i priča o „umorenoj” fabrici. „Ubili” su je hrvatski vojnici koji su, u septembru devedeset i pete, okupirali i ovo selo u kome je meštanin Jovan Popović podigao prvu privatnu fabriku za proizvodnju sanitetskog materijala u BiH. I sve je bilo dobro dok u selo nisu došli Tuđmanovi bojovnici koji u Gerzovu ruše i Jovanovu fabriku. Posle rata, Jovan, uz porušene zidine podignu spomenik „upokojenoj fabrici” ispod grafita sa imenom nekog Šime Debeljaka iz Zadra koji je, najverovatnije, i počinio „zločin nad Jovinim privrednim čudom”.
Desetak kilometara dalje, uz izvor reke Sane, u Peckoj, postojao je manastir Prizrenac, najstarija pravoslavna bogomolja baraćkog kraja. Podignuta je 1519. godine. Rade Udovčić, hroničar Baraća, zapisa kako je „manastir zbog najezde Turaka, božijom voljom potonuo u zemlju kako ga osvajači ne bi zapalili”. Na tom mestu, pre dve godine, otkrivene su i otkopane mošti Avakuma, Serafima i Mandarija, monaha koji su na ovom mestu sahranjeni još 1711. godine.
U selu Podgorja, danas dve crkve i spomenik posvećen seljanima koje su ustaše ubile tokom Drugog svetskog rata. U ovom selu danas ni petnaestak dimova. Ali je, zato, iz Podgorja šest doktora nauka. Vele u šali da je svaki osmi stanovnik sela doktor i to tehničkih nauka.
U Mliništima, malo podalje od Baraća, i danas pričaju o Perici Vasiću koji umalo nije ubio druga Tita. Kada se maršal, nakon neuspelog nemačkog desanta, iz Drvara povlačio prema Glamoču, prolazio je i kroz Mliništa. Misleći da je neprijateljski vojnik, Perica ga je nanišanio svojom sačmaricom. Kada je žena videla da joj suprug na nišanu drži druga Tita, pritrčala je i izbila mu pušku iz ruku. Posle rata neko je to ispričao maršalu, a on je Pericu nagradio najboljim imanjem negde oko Srpske Crnje gde i danas žive njegovi potomci.
Pričali bi u Baraćima i o Gojku Ubiparipu, najpoznatijem seljaninu, koji je bio premijer BiH i potpredsednik jugoslovenske vlade. Vele da je u Baraćima, „asfaltom potpodio drumove”, te da je, po ugledu na Pozderce, tu u rodnom kraju podigao tri fabrike. Pričali bi u Baraćima i o meštaninu Milanu Vasiću, prvom predsedniku Srpske akademije nauka i umetnosti Republike Srpske. Ali i priča o još bezbroj drugih ljudi i događaja kojih se ovde tokom dugih zimskih večeri uvek rado sećaju.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 12/03/2008.]
