Izvor: Politika, 27.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Perušanja o Miholjdanu
Kad bi mi dali ceo Čikago gde mi žive deca, to ne bih prihvatila. Kakav ti je to život bez slava, zborova, izlazaka među ljude. Kakav je to život u kome oblačiš samo pidžamu i radno odelo, pita se Cvjeta Babić iz Cerana
Cerani – Jedni pričaju kako su prvi stanovnici današnjih Cerana bili neki Vukčevići, drugi opet da se ovde prvo doselilo bratstvo Popovića.
- Pre više od sto pedeset godina u Cerane je došao neki Lazar Popović. Ispleo kuću >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od šiblja i pokrio je bujadi. U toj izbi stekao je i dva sina, Petra i Jovana. I danas u Ceranima postoji osamnaest kuća Popovića, priča učo Simo Popović ističući da će ,,iduće godine, ako bog da u seoskoj školi biti dvadesetak đaka više nego li ih je ovde danas”.
Mesto kod Dervente ime je verovatno dobilo po ceru i cerovim šumama kojih je još od davnih vremena, bilo najviše na proplancima rasutim uz obale današnje Ukrine. Hroničari Cerana zabeležili su i priču o narodu koji je, pre više vekova ,,sa svojom prelepom kraljicom” živeo uz reku Ukrinu gde je ,,podigao grad od zemlje”. Kraljicu koja je, po predanju, imala četiri para belih konja i zapregu sa ukrasima ,,zaprosio je i sa sobom odveo neki carević sa dalekog juga”. Sa njenom udajom nestao je i narod koga je vodila. Na to, vreme od pre više stotina godina, i danas podseća, Gradina lokalitet iznad reke Ukrine u Donjim Ceranima.
Cerani i Usora koju su nekada zbog plahovitosti zvali Derava, jedina veća reka koja celim tokom teče Republikom Srpskom, ne mogu jedno bez drugog. – Selo je uz reku raslo vekovima, iako je Ukrina svih tih godina menjala svoj tok. Ali i sa tim vekovnim meandriranjem i bez njega, Cerani i Ukrina bili s i ostali jedno, kaže prota derventski Hadži Dragan Kainović.
Seljani su za vreme proteklih ratova ginuli uglavnom od svojih komšija, katolika. I u poslednjem ratu iz Cerana je ubijeno tridesetak duša. Seljani se ponose herojstvom pilota Ratnog vazduhoplovstva Vojske Republike Srpske Bore Novića. Poginuo je na bihaćkom ratištu.
Sve do pre pet-šest godina u Ceranima nije bilo pravoslavne bogomolje. Neki će reći kako je to zbog političkih razmirica koje ni ovo selo nisu ostavile po strani. Drugi, opet, kako je tome kumovalo siromaštvo. Međutim, i jedni i drugi se slažu u tome da je postojalo raspoloženje meštana da i Cerani dobiju svoju crkvu. Danas su u selu dve nove bogomolje – crkva Kirijaka Otšelnika i hram Presvete Bogorodice.
Pričati o Ceranima, i ne samo o njima pošto je gotovo isto i u svim drugim sredinama derventskog kraja, znači ne zaobići i ne zaboraviti berbu kukuruza i njihovo perušanje.
„A i kako možemo da zaboravimo kukuruz. On nas je sve dizao. Uz njega smo rasli i u svet odlazili. Za davnog vremena naši stari su spremali pšeničnu pogaču, ali samo za krsnu slavu, Vaskrs i Božić. Svim ostalim danima, a to znači celi život, jeli smo kukuruznu proju”, priseća se starina Simo Popović
Perušanja nikada nisu upisivana u kalendare. Ali i bez toga znalo se da je to svake godine, obično o Miholjdanu, kada svevišnji, baš kao ovogodišnjeg oktobra, sunce podari seljanima. A tada na njive, sa srpovima i sepetima u rukama, krenu kolone uglavnom mladih ljudi. Raspevana mladost cura i momaka, priča Ljubomir Babić.
U Ceranima su, i ovogodišnjeg oktobra, kola vukli Soko i Putalj jedina dva konja u ovom kraju. Iz štale su Drage Milića, zaljubljenika u konje kojih je, za prošlih vremena kada su ih timarili i pradeda mu Jovo, deda Đorđo i otac Stanoje, znalo biti i po dvadesetak. Danas su u Draginoj štali i selu, ostala samo dva.
Sve priče Cvjete Babić, pa i o perušanju koje ova žena svake godine sa nestrpljenjem očekuje, i to u narodnoj nošnji svoga kraja, počinju i završavaju se o unucima rasutim po svetu. Cvjeta će sa svojim Ljubomirom, o Mitrovdanu prvo u Beograd kod jednog sina i njegovih, a potom preko lokve, u Čikago kod sina Dragoljuba, supruge mu Jovanke i njihove petoro dece.
– Adrijana će tamo za koju godinu diplomirati. Kažu nekakvu diplomatiju. Moli me da ovde ne prodajem zemlju jer će se sigurno vratiti tamo gde su joj koreni... I ja sam ti takva. Kad bi mi dali celi Čikago nikada ne bih pristala da tamo večno živim. Kakav ti je to život u kome nosiš samo pidžamu i radno odelo. Kako mogu biti bez perušanja, slava, prijatelja, crkvenih zborova, bez svoje zemlje... pita se Cvijeta.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 28/10/2008]
