Izvor: Press, 27.Maj.2010, 01:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pečalbari postaju povrtari
Babušnički zidari koji su radili širom Evrope, ove godine su prinuđeni da ostave mistriju i da se prihvate motike zato što zbog krize nema posla za građevince
Mnogobrojni babušnički zidari pečalbari po kojima je čuven čitav kraj, primorani su da se preorijentišu na povrtarstvo i poljoprivredu zato što ove godine nema posla za građevince.
Babušnički kraj vekovima neguje tradiciju graditeljstva i građevinci iz ovog kraja čuveni >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << su kao vrsni majstori. Tradicija pečalbarstva prenosi se s kolena na koleno. Ove godine najveći broj pečalbara ostao je u Babušnici. Posla nigde nema zbog krize pa su dojučerašnji građevinci primorani da se snalaze kako znaju i umeju da bi prehranili porodice.
Jedan od mnogobrojnih babušničkih pečalbara koji je morao silom prilika da građevinsku teslu zameni motikom je i Ljubiša Ilić. On kaže da je čitav život proveo na skelama i građevinama širom Evrope, ali da ne vidi više perspektivu u ovom poslu.
- Gotovo svi pečalbari su ove godine, po prvi put posle ko zna koliko, ostali kod kuće. Oni retki koji su ipak otišli u pečalbu, rade za duplo manje para nego obično, samo da bi preživeli. Težak je to posao. S proleća dohvatiš mistriju, teslu, oprostiš se sa svojima najbližima i do kasne jeseni ne silaziš sa skela, spavaš u svakakvim barakama, na džakovima cementa umesto na krevetu, a dešava se i da na kraju teškom mukom zarađen novac ne bude isplaćen. Ja sam 35 godina pečalbar. Do rata sam radio u Hrvatskoj, posle u Srbiji, Austriji, Rusiji... Posle toliko godina zdravlje mi se pogoršalo, pa sam sa sinom i suprugom Divnom podigao plastenike sa povrćem na 10 ari. Proizvodim paradajz, papriku i krastavac, prodajemo ga i tako uspevamo da prehranimo familiju. Babušnica je poljoprivredni kraj. Mi koji smo u Babušnicu sišli sa planine išli smo u pečalbu jer nismo imali zemlju, a sada kupujemo zemlju od onih koji su živeli u Babušnici, ali su se u međuvremenu preselili u veće gradove - kaže Ilić.
Prema njegovim rečima, povrtarstvo je neuporedivo lakši posao od građevine.
- Pošto je građevinarstvo veoma težak posao, veliki broj pečalbara ne doživi ni 60 godina. Pečalbara možete prepoznati na kilometar. Suv, od sunca koje ga svakodnevno na skelama prži, potpuno spečen, pogrbljen, a kad na sve to dodate činjenicu da veći deo godine provede daleko od svojih najmilijih, onda dobijate pravu sliku kakav je to život - kaže Ilić.
Dovoljno je pogledati kuće u Babušnici i videti da su Babušničani vrhunski majstori zidari.
- Na svojoj kući sve sam sam radio jer osim zidarskog poznajem i tesarski, stolarski, molerski i još nekoliko zanata. Pravi pečalbar mora da dobro poznaje više zanata. Na to je primoran jer na taj način lakše može da nađe posao kad ode u tuđinu - kaže Ljubiša.
Vekovnu pečalbarsku tradiciju porodice Ilić, posle Ljubiše, neće imati ko da nastavi. Ljubišin sin Miroslav je medicinar, zaposlen u Hitnoj pomoći u Pirotu i kaže da mu je drago što nije nastavio porodičnu tradiciju.
- Nema težeg posla od pečalbarenja. To je možda najteži fizički posao zbog čega svi pečalbari izgledaju dvadesetak godina stariji nego što jesu. Zbog toga sam završio medicinsku školu i radim kao medicinski tehničar. Podigao sam plastenike da bih oca odvratio od građevine i produžio mu život, ali i da bi mogli da opstanemo, jer ni majka ne radi, ja imam dvoje male dece i nije lako opstati samo od plate - kaže Ilić.
