Izvor: Politika, 17.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ozren kao sveta zemlja Nemanjića
Zlo je što ovde više nema trideset i dva srpska sela, koja su izbrisana sa geografskih karata, a u onima u koja su se Srbi vratili, odnos lokalnih bošnjačkih vlasti, zapravo je neviđena diskriminacija koju ne žele da vide oni iz međunarodne zajednice, upozorava Vukadin Blagojević
Vrela su ti, reći će meštani, poput svih drugih sela na Ozrenu. I ljudi Vrela trpe, ne daju se, pamte i ne zaboravljaju...I uvek osećaju ljubav prema rodnoj grudi i ljubav prema korenima. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kažu da su se preci današnjih stanovnika Vrela doselili davno iz Crne Gore. Možda, vele u Vrelima, meštani potiču od plemena Vasojevića i Bjelopavlovića pošto je na Ozrenu, čak 138 kuća sa ukućanima koji vuku poreklo od poznatih crnogorskih plemena. Danas je u Vrelima na Ozrenu tridesetak dimova Kostića, Cvijanovića i Lazića. Drugih prezimena i nema.
– Tri brata Kosta, Cvijo i Lazo došli davno u Vrela. Kažu odnekud iz Crne Gore... Između sebe podelili su ovu svetu zemlju, nadenuli nova prezimena i u Vrelima večno ostali. Danas su u selu, po našim precima, samo prezimena Kostića, Cvijanovića i Lazića, priča starina Mladen Cvijanović.
U Vrelima namerniku, pored puno drugih, podare i priču o Hitlerovoj ,,Đavoljoj diviziji” koja je, polovinom 1943. godine, sa dvadesetak hiljada vojnika, na putu prema Sutjesci, trebalo da pobije seljane koji su bili u obruču, gore ponad Vrela. Na Lipovoj glavi. Sa golorukim narodom u okruženju su bili i četnici i partizani.
– Ozrenci sa svojom vojskom, četnicima i partizanima koji su se izmirila na istom zadatku, probijaju obruč desetkujući elitnu jedinicu esesovaca koja je imala zadatak da na Sutjesci uništi Vrhovni štab Titove vojske, kaže Dimitrija Cvijanović.
U Vrelima se priča i o Radu Maksimoviću iz zaseoka Mičijevići koji je, u šali to kažu seljani, „prepešačio više od petsto pedeset hiljada kilometara a da nikada nije obavio generalku”.
– A taj Rado je, ceo svoj radni vek, do azbestare nadomak Petrova, išao i vraćao se kući peške. Svakog dana bi, samo zbog tog posla, pešačio po tridesetak i kusur kilometara. I nikada nije izostao sa posla, niti je išao lekaru. A radio je na površinskom kopu azbesta, danas kažu, kancerogenog nemetala. I tako svih četrdeset godina, priča Dimitrija Cvijanović.
Zvati Ozren planinom, Ozarenom gorom ili Svetom zemljom Nemanjića, isto je za seljane Vrela i sve druge Ozrence. Isto, jer svi putevi, i bespućima i pitominom Ozrena, vekovima su vodili manastiru i crkvi Svetog Nikole koju „sagradi i pravoslavnom narodu planine legende podari srpski kralj Dragutin iz loze Nemanjića”.
Tokom proteklog rata u pedesetak srpskih naseobina na Ozrenu i podno ove planine, ubijeno je gotovo dve hiljade civila i srpskih boraca. Istinu o četiri stotine boraca još kriju masovne grobnice koje, ni za trinaest poratnih godina, nisu otkrivene.
–Zlo je što danas na Ozrenu više nema ni trideset i dva srpska sela, koja su izbrisana sa geografskih karata. A i u onima u koja su se Srbi vratili, odnos lokalnih bošnjačkih vlasti, zapravo je neviđena njihova diskriminacija koju ne žele da vide oni iz međunarodne zajednice, upozorava Vukadin Blagojević.
Svih dvadeset četvoro učenika koji danas pohađaju osnovnu školu u Panjiku, na teritorji federalne opštine Lukavac, deca su srpskih povratnika. Međutim, svi nastavnici su Bošnjaci, a i knjige iz kojih uče srpska deca štampane su po bošnjačkom nastavnom planu i programu. Roditelji su molili prosvetare u Lukavcu da im omoguće da deca uče iz knjiga štampanih u Republici Srpskoj. Ali sve je bilo uzalud.
Sa druge strane Ozrena, u bošnjačkom povratničkom selu Potočani kod Doboja, dakle na teritoriji Republike Srpske, učenike uče Bošnjaci i to iz bošnjačkih a ne iz knjiga štampanih u Republici Srpskoj.
U federalnom delu Ozrena je osam srpskih povratničkih sela u kojima nema ni vode ni električne struje, ni asfaltnih puteva. U Potočanima kod Doboja, međutim, imaju sve.
U osam povratničkih sela federalnog dela Ozrena, samo je pet zaposlenih Srba, a samo iz Potočana zaposlena su šezdeset i dva bošnjačka povratnika.
– Nepravda je to protiv koje ne možemo ništa. A kada je tako onda i ne čudi to što je, samo u poslednjih godinu dana, iz Panjika ponovo u izbeglištvo otišlo čak sedam srpskih porodica. Samo ovaj put bez pretnji mudžahedina koji su, 1995. srpskom narodu Ozrena naneli najveće zlo, upozorava na kraju Božidar Jeftić.
Slaviša Sabljić
-----------------------------------------------------
Panjik bez Srba
Samo U Panjiku je pre rata bilo oko 2.200, a danas jedva 200 stanovnika. U mesnoj školi, tokom rata, kada je ovo veliko selo bilo pod kontrolom srpskih boraca, bilo je oko osam stotina učenika, a danas samo 24... Panjik je pre rata sa Tuzlom i Lukavcem bio povezan sa čak petnaestak autobuskih linija. Danas ovde samo dva puta sedmično navrati autobus... U Panjiku je bilo i šest prodavnica, pošta, ambulanta... Danas, za malo pa, ništa od toga...Slika je ista i u ostalih sedam srpskih povratničkih sela u federalnom delu Ozrena
[objavljeno: 18/08/2008.]
