Izvor: Politika, 08.Mar.2009, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Oštra Zi­ma u Ba­sta­ji­ma sve oku­je

Se­stre Du­kić sva­ko­dnev­no do ško­le pe­ša­če po de­se­tak ki­lo­me­ta­ra. Do ško­le pe­ša­či i učo Mi­ro­slav Bo­snić. Dva pu­ta ne­delj­no, do se­la pe­ša­či i po­štar Mi­ro­slav Ve­sić. Pe­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra sed­mič­no... I ni­kom od njih ni­je te­ško

Kneževo – Ako ne pevaju, onda se u Bastajima tuku. Tako kažu šereti, a njima se ne može uvek verovati. Pevali ili se tukli, naricali ili se radovali, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u ovom selu, pet-šest kilometara daleko od Kneževa, svejedno je, pošto se sve to, na kraju završi dobrom kapljicom i stiskom ruke kako to čine gorštaci, navikli da se oslanjaju jedni na druge i ubeđeni da samo zajedno mogu opstati.

Nije poznato otkud ime selu Bastaji, ali ga nosi vekovima. Ni o poreklu porodica niko ništa ne zna. Svetozar Đurić veli da „u Bastajima postoji neka tajna veza surove prirode i meštana velikog srca”. Kada nekada davno, nije imalo šta da se jede, brala se i kuvala mlada zob. Jedan dan je bilo zobi, a drugi dan gladi. I tako sve do vremena u kojima je gladi bilo mnogo manje.

U Bastajima je pre poslednjeg rata bilo oko sedam stotina, a danas samo malo manje duša. U svet je, u poslednjih četrdesetak godina otišlo oko dve stotine seljana...

Mile Marković je trideset godina arbajtovao u Austriji. Radio, ali i učio kako to rade drugi, kako bi u svojim Bastajima, imao ono što i austrijski seljak. Danas su mu u štalama stada muznih krava i ovaca... I dohodak na kućnom pragu od koga se može pristojno živeti.

– Kad god bi ugrabio slobodno vreme, išao bi po austrijskim selima. Gledao štale, svinjce, stoku... Zemlja u mojim Bastajima bolja je od one pod Alpima. Već tada sam odlučio da se vratim. Kad oni mogu zašto i ja tako ne bih. I uspeo sam kao i mnogo drugih povratnika u kneževsku opštinu, ponosno priča Mile Marković.

U centru sela i danas stoji škola sa davno ispisanom tablom. Na njoj grb bivše Socijalističke Republike BiH. Ostao je još iz vremena u kome se i u Bastajima pevalo Titu, i u kome je u mesnoj školi bilo na stotine osnovaca. Danas ih je samo jedanaest.

– Zime su za seljane Bastaja uvek iste... Putevi neprohodni. I da si na umoru, doktor ne može do udaljenih zaseoka. Zima u Bastajima sve okuje. Tada je sve u rukama svevišnjeg, kaže Mile Marković.

Sestre Indira, Jagoda i Marijana Dukić svakodnevno do škole pešače po desetak kilometara. I nikad nisu izostale sa nastave... Do škole pešači i njihov učo Miroslav Bosnić. Prvo iz Banjaluke autobusom stiže do Kneževa, a onda pešice do Bastaja. I tako svaki dan... Dva puta nedeljno, do sela i zaseoka Bastaja, pešači i poštar Miroslav Vesić. Pedesetak kilometara sedmično... I nikom od njih nije teško. A i kako bi bilo, kada se drukčije ne može.

Seljani danas retko odlaze u svet, za razliku od šezdesetih godina prošlog veka, kada je na rad u zemlje današnje Evropske unije, otišlo više od dve stotine meštana Bastaja.

Tri Desanke, dve Boje, Milena, Zorica, Bosiljka, Anđelija, Anđelka, Danica i Perka, zimi su svaki dan zajedno. Uz preslicu, igle pletilje i kafu, naravno, zapodene se priča o čemu drugom do o danima koje su ove žene sačuvale u svojim sećanjima... Za vreme tih prela sete se i stada i zborova kod crkve i ašikovanja i prvih ljubavi. Nekadašnjih prela i svoga Rade, prve ljubavi, seti se i starica Desanka Svjetlanović.

U kući do njih, sve same muška glave. Ni preslica ni igala u rukama. Umesto njih, tu je čašica dobre kapljice i razgovori koji se obično završavaju pesmom i zdravicom za dobro i nove sastanke.

– U Bastajima se nekad bez batića nije moglo. Za razliku od preslice batić se zavrti i vuna se tek onda počne presti. Kasnije se pređom pletu čarape i neki delovi odeće. Sve to su radili muškarci. Drukčije se nije ni moglo. Novca se nije imalo nigde zaraditi osim da se dohvatiš batića, da predeš i, kasnije, pleteš. I tako danima, mesecima i godinama, kaže Jovo Svjetlanović.

– Narod je u Bastajima takav. Drukčiji ne može biti. Bure, snegovi, žege, kiše... sve je to utkano u dušu seljana koji su svoje puteve što su ih vodili samo napred, gradili uvek sami, zaključuje na kraju Svetozar Đurić.

-----------------------------------------------------------

Nekad uz goveda, danas uz mobilni

Voli se uvek isto. Ja sam volela Radu kao što moje unuke danas vole svoje momke. Samo ja sam Radu čekala kod goveda, a danas, mobilni u ruku pa đuvegiju zovneš kad god poželiš, priča Desanka Svjetlanović ponosna na devetoro unučadi i četrnaestoro praunučadi!

Sla­vi­ša Sa­bljić

[objavljeno: 09/03/2009]

Nastavak na Politika...