Izvor: Politika, 15.Nov.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ojkača je „kriva” za etnozbirku
Radovan Pekić iz sela Malo Palančište kod Prijedora sakupio predmete iz vremena predaka kako bi omladina Potkozarja znala kakvi su nekada običaji bili i kako se živelo
Prijedor – Malo je entuzijasta ili, bolje rečeno, nostalgičara koji bi ceo život posvetili prikupljanju predmeta iz života naših predaka. Baš takav je Prijedorčanin Radovan Pekić iz sela Malo Palančište koji već nekoliko godina poseduje malu etnozbirku.
– Sve je počelo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pre desetak godina, kada sam ovu veliku kuću dobio od Stanoja Niševića iz Omarske. To je njegova rodna kuća koju sam kasnije prepravio i doveo u stanje kakva je izgledala nekada, priča Pekić a sećanja naviru.
Ovaj šezdesetogodišnjak je rodom iz Međuvođa, mesta koje pripada dubičkoj opštini. Sudbina je htela da se nakon teškog života posle onog rata otisne u daleki svet. Ljubav prema domovini i rodnom kraju vratili su ga pod Kozaru. Ovoga puta u mesto odakle je rodom njegova supruga Vuka sa kojom ima sina. Danas Pekići imaju i dva unuka.
– Još dok sam bio mali do dubine moje duše doprla je pesma naroda ovoga kraja, naša ojkača koja se pevala kod pokrivanja kuće i na ostalim seoskim okupljanjima. Valjda je ona „kriva” što sam ovakav i što i danas volim sve što me veže za vreme koje je prošlo, sa setom govori Radovan. Tako se i javila ideja da sakuplja predmete iz vremena predaka kako bi omladina Potkozarja znala kakvi su nekada običaji bili i kako se živelo.
Rešen da poklonjenu kuću opremi baš kako je izgledala, sa zemljanim podom i ostalim stvarima, Pekić se poslednjih tridesetak godina dao u obilazak sela, ne samo prijedorske već i susednih opština. Tako je upoznavao ljude, nailazio na razne zgode i nezgode i prikupio eksponate sa kojima se malo ko može pohvaliti u bližoj okolini.
– Ovakvi predmeti, kao što je nekadašnja brema u kojoj su ljudi našeg kraja donosili vodu, natra na kojoj su tkale naše bake, korita, kolevka, rekviziti za pranje veša, stara pegla, preslica, muška i ženska narodna nošnja pravi su unikati. Malo gde se danas mogu naći jer su naša sela prazna, ljudi koji su ih koristili nisu među živima a mladi to nisu sačuvali, kaže Radovan i dodaje da mu je oduvek bila želja da na ovom mestu napravi etnocentar. Na žalost, kaže, do sada nije imao podršku i razumevanje lokalne zajednice.
Radovan i Vuka borave u maloj etnokući koja je ručni rad našeg sagovornika. U njoj je sve na svome mestu kao da je vreme stalo pre nekoliko decenija. Tkane prostirke, stari nameštaj, protkano pruće kao pomoćni zid i vatra u starom šporetu samo su deo ambijenta u kojem boravi ovo dvoje ljudi.
Predivan vidik sa brda koji gleda na celo prijedorsko polje odiše tišinom i vapi za ulaganjem. Dvorište Pekića prepuno je starih konjskih zaprega koje je koristio običan seljak ali i onih za tadašnju gospodu.
– Za svaku od ovih sitnica sam se vezao i svaka ima svoju priču, veli Pekić i podseća da su ga iz tih razloga obilazile razne medijske kuće. Za jednu takvu, baš u ovom ambijentu, snimali su emisiju koja je bila posvećena Božiću, najradosnijem našem prazniku. Pokazuje preslice koje su, kako tvrdi, stare i po nekoliko vekova i zato bi najviše voleo sve ovo da stavi na sigurno mesto. Imao je i taj peh da je pre nekoliko godina, samo u jednoj noći ostao bez dvadeset drvenih kola, koja su, kako saznaje, završila na otpadu za staro gvožđe.
Za malu etnozbirku našeg sagovornika čuo je veliki broj ljudi sa strane. I danas mnogi dolaze da pogledaju sitnice koje je ih vraćaju u daleku prošlost.
– Iskreno se nadam da će bar ova priča imati odjeka i da će se naći neko ko je ljubitelj starina i narodnih običaja i pomoći mi da ovde izgradim etnocentar, sa setom govori Radovan držeći u ruci tamburicu, trožicu, drveni instrument meštana Potkozarja i Knežpolja. Iako ga, veli na kraju, zdravlje već polako izdaje, ne libi se da zapeva koju narodnu, uz rime samo njemu znane. Kako i ne bi kada je ceo životni vek vezao za kulturno-umetnička društva koja neguju običaje i kulturu naroda ovoga dela Srpske.
Za koji dan Pekići se spuštaju u grad. Zimi je u drvenim kućama hladnije ali će već sa prolećem, čim sunce grane, ponovo u Palančište, u svoje odaje koje odišu prohujalim vremenom.
Irena Kotlić
[objavljeno: 15/11/2008]
