Izvor: Politika, 28.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oficiri carske Rusije u Donjem Vakufu
Kada je osetio da se približava kraj caru i zemlji Rusiji, Aleksej Aleksejevič Maskalenko, sa još desetak visokih oficira, pobegao je, niko ne zna kako i zašto u ovu bosansku kasabicu
Donji Vakuf – Ni danas niko ne zna kada je i zašto Aleksej Aleksejevič Maskalenko, pukovnik u vojsci carske Rusije, sa još desetak njegovih „klasića” odabrao baš bosansku kasabicu Donji Vakuf za mesto u kome će sviti novo gnezdo i u njemu okončati karijeru ruskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oficira.
„Kada je osetio da se približava kraj caru i zemlji Rusiji, deda Aleksej je pobegao u Donji Vakuf. Zašto, niko to ne zna. Sa teškim bremenom vremena u kome je gradio oficirsku karijeru, nikada nikom o tome nije pričao. Oženio je Srpkinju iz Livna. Sa njom stekao decu. Tri godine pred onaj rat i moga oca Aleksu”, počinje priču Džukašvili Maskalenko koji sa majkom Stanojkom i ocem, poslednjim ruskim potomcima čiji su preci, pre stotinak godina izbegli iz Rusije danas živi na Ruskoj pilani nekoliko kilometara daleko od Donjeg Vakufa. A na tom lokalitetu, više nego simboličnog naziva, pre nego li su tu došli Aleksej Aleksejevič Maskalenko i njegovi, bila je pilana u vlasništvu nekih Italijana.
– Izbegli ruski oficiri, svi pukovnici carske vojske, kupili su tu pilanu i od nje počeli živeti i to pristojno. Na desetine Srba iz Slatine, Semina, Rasavaca i Jablana bilo je vezano uz pilanu u kojoj su, za sebe i svoju porodicu, zarađivali koru hleba. Kad god bi se neko od njih razboleo, lečenje su im plaćali Rusi. Pomagali su siromašne. Živelo se zajedno baš kao da se poznajemo odvajkada, opet će Maskalenko ističući da je u Ruskoj pilani živela i porodica velikog slikara Romana Petroviča koju je kumstvo vezivalo sa porodicom Maskalenko.
– Sve je u Ruskoj pilani bilo dobro do četrdeset i prve kada Donji Vakuf zauzimaju italijanski fašisti. Deda Alekseja odvode u Jasenovac odakle se nikada nije vratio, a baku Lenku ubijaju na pragu porodične kuće u naselju Jaz, govori Džukašvili, kome otac Aleksa, četrdeset i šeste godine završava u domu za ratnu siročad na Bjelavama u Sarajevu.
Pilanu na Ruskoj pilani, zbog toga što je opet postala vlasništvo talijanskih okupatora, četrdeset druge godine pale Titovi partizani. Sa pilanom se gasi sve što je sa njom i uz nju niklo rukama ruskih emigranata.
Doseljenicima se tih dana gubi svaki trag. Na ognjištu ostaje samo porodica Alekse Maskalenka koji sa svojom Stanojkom tri kćerke i sinom nastavlja tamo gde su počeli njegovi preci. Danas su uz njih, na Ruskoj pilani, još samo tri srpske porodice. I ruševine koje podsećaju na dane i godine kada se, u dolini Semešnice pisala po mnogo čemu neobična priča u kojoj su njeni, caru i zemlji Rusiji, odani ljudi, nestali bez traga. Ostavli su samo Aleksu Maskalenka da namernicima dariva priču sa uspomenama na svoje pretke.
-----------------------------------------------------------
Državljanstvo
– Do šezdeset i druge godine otac Aleksej posedovao je rusko državljanstvo. Često nas je finansijski pomagala i ruska ambasada. Međutim zbog posla koga je trebao dobiti, tata se naredbom Udbe, morao odreći ruskog i primiti jugoslovensko državljanstvo, na kraju će Džukašvili Maskalenko.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 29/05/2008]
