Izvor: Politika, 19.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odustali od krsta, sad bi hram podno Trebevića
Nakon što je Milorad Dodik potvrdio da će Vlada RS finansijski podržati izgradnju crkve na Zlatištu, počelo je „odapinjanje strela” sa svih nivoa vlasti u Sarajevu, jer je kažu, reč o novoj „provokaciji”
Sarajevo – Zlatište iznad Sarajeva ponovo je u fokusu, jer je Savez logoraša Republike Srpske, zajedno sa organizacijama porodica poginulih, najavio da će na ovoj lokaciji, umesto krsta, izgraditi spomen-crkvu, kao simbol stradanja sarajevskih Srba. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nakon što je premijer RS Milorad Dodik potvrdio da će Vlada RS finansijski podržati realizaciju ove ideje počelo je „odapinjanje strela” sa svih nivoa vlasti u Sarajevu, kao i od strane istih onih pojedinaca koji su se javno usprotivili krstu, jer je on za njih „provokacija”. Gradonačelnica Sarajeva Samiha Borovac, iako svesna da se verski objekti, bez ikakvih problema, grade širom BiH, protivi se samo izgradnji crkve podno Trebevića jer, smatra ona, „to ne doprinosi jačanju poverenja među ljudima”.
U krugu onih koji izgradnju crkve na Zlatištu u javnosti predstavljaju i kao „ostvarenje Karadžićevog sna o pravoslavnoj ruci iznad Sarajeva” je i delegat u Domu naroda Federacije BiH Miro Lazović. Umesto da obelodani svoja saznanja o zločinima nad sarajevskim Srbima, jer je sve vreme rata živeo u ovom gradu i tako pomogne srpskim majkama da pronađu kosti svojih sinova, on preko „Dnevnog avaza” poručuje premijeru Dodiku da „napravi obeležje o stradanju Srba u Sarajevu u centrali SDS-a, od čije su politike, granata i snajpera stradali građani srpske nacionalnosti u Sarajevu”. Istovremeno Lazović, koji svoju hrabrost, jer je Srbin, manifestuje obično kad ne treba, javno ne komentariše izgradnju džamije u sarajevskom naselju Ciglane, iako se izgradnji ovog verskog objekta protivi celi kvart.
Lazović i drugi, među kojima je i predsednik Udruženja Organizatori pokreta otpora FBiH Fuad Abadžić bi, očito, da krivotvore i istinu o zločinu koji su 3. maja 1992. godine u Dobrovoljačkoj ulici izvršili pripadnici Armije BiH, kada su presekli vojnu kolonu i ubili 42, ranili 73, a zarobili 215 pripadnika JNA koji su nenaoružani napuštali grad. Abadžić negira ovaj zločin i potura javnosti laži, da je „u Dobrovoljačkoj samo zarobljeno 18 oficira JNA” koji su, kako to on kaže, „razmenjeni za Vahida Karavelića”. S druge strane penzionisani general Karavelić, bez obzira što zna da se njegovo ime nalazi među 15 osumnjičenih za zločin u Dobrovoljačkoj, izjavljuje pojedinim medijima da je „ ideja o izgradnji crkve uvreda i poniženje za grad Sarajevo” koji je „bio žrtva upravo tih kojima podižu crkvu i krst”.
Predsednik Saveza logoraša Republike Srpske Branislav Dukić se ne obazire na mišljenje pojedinaca, a još manje na poruke koje stižu iz Sarajeva, jer „bošnjačkim zvaničnicima ne smeta samo crkva, već i sve drugo što ima srpski predznak”, i on tvrdi da će izgradnja crkve na Zlatištu početi onog trenutka kad ideju logoraša i porodica poginulih blagoslovi mitropolit dabrobosanski gospodin Nikolaj.
Predsednica Organizacije porodica poginulih boraca i zarobljenih civila Istočno Sarajevo Mirjana Simanić, takođe, nije želela da komentariše reagovanja iz Sarajeva, jer ona smatra da „ne treba polemisati sa onima koji su u stanju osporavati Srbima čak i nameru da zasade drvo na određenom mestu”.
Jedan od svežijih primera koji potvrđuje da pojedini bošnjački političari ispoljavaju animozitet prema svemu što je srpsko je i Sporazum između BiH i Srpske pravoslavne crkve. Ratifikaciju ovog ugovora, od tri člana Predsedništva BiH, bez obzira što ga je dva puta razmatrao Parlament BiH i dao saglasnost da bude ratifikovan, osporio je samo Haris Silajdžić, nakon čega ga je proglasio „destruktivnim po vitalni interes FBiH”. Međutim, njegov veto nisu podržali delegati Stranke demokratske akcije u Klubu Bošnjaka u Domu naroda Parlamenta Federacije BiH, pa je tako propao Silajdžićev pokušaj da osujetipravno delovanje ovog dokumenta.Inače, Silajdžić je celu dramu napravio zato što samo on, i niko više, tvrdi da „ratifikovani Sporazum međunarodnog karaktera kojim SPC dobija status međunarodne organizacije, sa međunarodno-pravnim subjektivitetom i privilegijama koje će proizvesti dugoročne posledice po BiH”.
Dubravka Sarajlić
[objavljeno: 20/05/2008.]
