Izvor: Politika, 06.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Običaji održali narod
Dubočani su uvek bili mesto u kome se sa zemljom, koja je malo kada izdala, moglo živeti i to i bolje i lakše nego li tamo preko Trebišnjice, u susednoj Crnoj Gori
Trebinje – Petnaestak kilometara od Trebinja, podno Glumine, Petrine i Baljaka, uz desnu obalu, velikom branom, ukroćene Trebišnjice – Dubočani. Selo Anđelića, Mulina, Čučkovića i Jankovića iz koga je, za proteklih godina i, uglavnom, teškog vakta, u svet otišlo više od tristotine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << danas doktora inženjera, stomatologa, ekonomista, visokih oficira i političkih funkcionera. Selo u kome je danas ostalo pedesetak duša i života koji budi nadu da bi uskoro i u Dubočanima, moglo biti bolje.
Kraljevina Jugoslavije je 1936. godine zavela kuluk kako bi se izgradio makadamski put do ovog sela. Pre tridesetak godina, taj put je i asfaltiran... I struja je u Dubočane došla pre nego li u mnogo veća mesta. Još daleke pedeset i sedme.
„U uslovima borbe za opstanak,usuđujem se reći da su običaji održali narod”, piše jeromonah Leontije Ninković u monografiji ovog sela dodajući kako su „kumstva, venčanja, krštenja, krsne slave, međusobna prijateljska povezanost i ispomaganje ovde održali život”.
Ostaci žardina i omeđina govore da su Dubočani, nekada davno, bili vinogorje i velika žitnica. Bili su oni uvek mesto u kome se sa zemlje, koja je malo kada izdala, moglo živeti i to i bolje i lakše nego li, na primer, tamo preko Trebišnjice u susednoj Crnoj Gori.
U centru Dubočana, skoro vek i po, vremenu i nedobru odoleva hram Vaznesenja Hristovog. Polovinom devetnaestog veka bio je porušen da bi ga seljani 1863. obnovili. U knjigama piše kako je, zbog njihovog siromaštva,bogomolja „svoltana sigom i tvrdim kamenom”, bila „smanjena za četvrtinu duljine i isto toliko u širinu”. Zbog čestih ratova bogomolja je, da bi se sačuvala, bila i zemljom zatrpavana.
Uz crkvu su grobovi Anđelića, Mulina, Čučkovića i Jankovića. Na nadgrobnim obeležjima su i krstovi i petokrake. Često zajedno. U mesnom groblju je i krst, alisa uklesanim polumesecom i zvezdom.
– Nekom Turčinu bilo je dozvoljeno da se pokopa u pravoslavnom groblju, ali pod uslovom da na krstu ukleše polumesec i zvezdu. On je to i uradio, prenosi Anđelić priču koju je čuo od svojih predaka.
U Dubočanima se i danas sećaju vremena kada je ovde, sa kolena na koleno, prenošena krvna osveta. Stigla je u ovaj kraj preko Trebišnjice. Otud iz Crne Gore.
– Počelo je kada su Pejovići prešli u Dubočane i „zakuvali” sa Anđelićima. Krv je tekla sve do sedamnaeste žrtve kada su se plemena pomirila. Posle toga su čak i kumovali jedni drugima, a počeli su se među sobom i uzimati. Prvo je neka Anđelićeva otišla za Pejovića... Sekire su se, na sreću, pokopale, smeje se Radoslav.
Prva srpska škola i to u sklopu manastira Dobrićeva, u Dubočanima je otvorena 1891. godine. Učitelji u njoj bili su učeniji sveštenici... U Dubočanima je kasnije, 1932. godine otvorena i nova škola. Bila jeu kući Luke Muline koju je podigao njegov sin Dušan. Za nju je slao pare iz Vankuvera u Kanadi, gdje je pečalbario.
Pričali bi u Dubočanima i o Ljubovoj lozi. Kažu da je stara više odsto dvadeset godina. Nadaleko je nema starije. Za davnih vremena starina Ljubo Mulina, solunski dobrovoljac, pod lozom bi pričao o vojevanju. Pričao bi i o curama i junaštvu bez koga se pred njih ni u Dubočanima, nije moglo izaći.
Uz ovu je i priča o bezbroj čatrnja. Posebno o dve među njima. U Dubočanima je bio neki Vidak Zečević, jedinac u majke, koga su odveli u janičare. Nakov mnogo godina, turski osvajači pojaviše se i u Dubočanima. Predvodio ih jeZaim-paša. Kada je Zaima ugledala jedna seoska lepotica počela je da plače govoreći kako i ona ima brata u carskoj vojsci. Ispostavilo se da je Zaim-paša njen brat. Nastao je tada plači grljenje brata i sestre. Zaim jeu znak zahvalnosti u Drpama i Kapavici sagradio dve čatrnje koje se i danas koriste i koje narod zove Zaimovače...
U Dubočanima danas neko novo vreme. Tu su bele kupole plastenika Dragiše Čučkovića. Četiri puta u godini u njima ubira rod...Tu je tri stotine košnica Miloša Kažovića i med koga izvozi u zemlje Evropske unije. U Trebišnjici ribnjak Velje Buđena iz koga celokupna proizvodnja odlazi kupcima u Beograd.
– Iz mojih Dubočana nigde neću. Možete mene iz sela oterati, ali selo iz mene nikada nećete, ponosno će na kraju Radovan Anđelić.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 07/04/2008]
