Izvor: Politika, 24.Jul.2009, 23:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O zidu i guslama u čiča Mirkovoj svesci
Na pragu devedesete, svestrani samouki zanatlija iz Beća kod Rogatice za tri godine sazidao kamenu ogradu oko svog imanja dugu 1.500 metara
Od našeg dopisnika
Brankovići kod Rogatice – Mirko Eleta, iz sela Beći u Brankovićima kod Rogatice, aktivan je i u 88. godini, mada ga je, kako kaže, kroz život „svašta teralo”.
– Fala Bogu, dobro sam i još me noge nose, oči služe, a ruke slušaju. Baš juče sam pravio neke barake >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šumskom gazdinstvu koje ovde otvara eksploataciju crnogorične šume. Tako ti ja i na pragu devedesete honorarišem – priča u šali čiča Mirko, koji u zajedničkom domaćinstvu živi sa sinom Radenkom i snajom, njegovim sinovima Goranom i Ognjenom, Goranovom suprugom i dvoje praunučadi Milošem i Anđelom.
Ova složna zemljoradnička porodica živi na pitomom imanju od 75 dunuma iskrčene i plodne zemlje, koju su 1968. godine kupili od komšije Ljuba Radovića.
– Tako ti se mi preselimo sa obližnjeg imanja na ovo mnogo bolje. Zateknem na njivama velike gomile kamenja, koje su generacije trebile iz njiva, sa livada i pašnjaka. Razmislim šta da radim sa silnim kamenom i odlučim da sa njim ogradim kompletno imanje, kako to rade u Hercegovini i Dalmaciji. Ljudi su mi se u početku čudili, pričali „Mirko smakao”, a kad su nakon tri godine videli šta sam uradio svi odreda su dolazili, divili se i čestitali. I kako tada, tako i danas stoji ova kamena ograda, metar široka u temelju, a metar visoka, duga oko kilometar i po, u koju sam po mojoj računici uzidao bez maltera oko 1.500 tona kamena – tvrdi čiča Mirko, koji o svemu što je radio vodi strogu evidenciju u nekoliko svezaka.
Dok obilazimo njegovo delo, priča nam kako je uz svoje meštane propatio tokom Drugog svetskog rata, kada su u Starom Brodu kod Drine jedva izbegli nož od ustaša, kako je čak i robijao godinu dana, pa onda sa završena četiri razreda osnovne škole 1947. godine u vojsci u Negotinu postao ćato, a zatim 1949. godine po dolasku kući u Brankovićima vodio analfabetski tečaj.
– Krasnopis mi je nekako oduvek išao od ruke. I po tome sam se izdvajao od mojih seljaka, jer sam od malena vodio razne dnevnike – priča Mirko i dodaje da se pored poljoprivrede, onako samouk, bavio raznim zanatima. Nema šta u životu nije radio, uglavnom obrađujući drvo i kamen. Zidao je i pokrivao kuće, pravio brvnare, garaže, staje, ovčarnike, kopao bunare, od drveta rezbario gusle, grabulje, kosišta, razne držalice, karlice, čanke i druge poljoprivredne i kućne potrepštine.
– Evo, u ovoj svesci tačno piše kome sam sve napravio 182 komada gusala, opet u drugoj je tačna evidencija za 100 suvih i dvadesetak zidanih bunara, pa tridesetak garaža, toliko ambara i staja, a specijalnost mi je bila zidanje odžaka i prekrivanje kuća. Tako ti brojni majstori sazidaju kuću do pod krov, a ja je ukrovim. Pa se onda žale što im ja pokupim darove na šljemenu. Eh, bila su to fina vremena – seća se Mirko.
Mirkova višečlana porodica u staji ima šest krava, a u ovčarniku pedesetak ovaca. Imaju nešto i voća za vlastitu upotrebu koje, zbog nadmorske visine od preko 1.000 metara, ne rađa svake godine. Ali, od pre dvadesetak godina krompir im je najisplativiji, i to semenski, čiji je kvalitet nadaleko poznat i tražen.
– Kad smo traktorom zaorali ovu njivu od 4,5 dunuma, radi setve krompira, izvadili smo petnaestak traktorskih prikolica kamena „stanovnika”. Takva je ovde zemlja, puna kamenja, ali izuzetno rodna. Zato nije ni čudo što sam ja imao dovoljno materijala za ovu moju kamenu ogradu, koju prozvaše „Mirkov zid”. Godinama smo čistili kamen i još to radimo, tako da nam je danas skoro celo imanje ravno kao igralište – hvali se čiča Mirko.
Odskora su i Elete iz sela Beći, kao i većina stočara sa područja Brankovića i susedne Boričke visoravni, odložili ručne kose, grabulje i vile, jer poseduju traktor, kosačice i balirku za seno.
– Tako danas, sa pesmom, bez po muke sakupimo seno za zimsku ishranu stoke – pokazuje nam ovaj vitalni svestrani zanatlija. Na rastanku zapazismo njegovu praunučad, šestogodišnjeg Miloša i četvorogodišnju Anđelu, u igri. Ali ne sa dečjim igračkama već sa alatom čiča Mirka.
–Nema šta, biće to moji naslednici po zanatu, jer sam tako i ja počinjao –dobacuje uz pozdrav Mirko Eleta iz sela Beći.
Slavko Heleta
[objavljeno: 25/07/2009]
