Izvor: Politika, 13.Maj.2009, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O Titu, Svevladu i Slavku
U Potocima je 1944. boravio Josip Broz, ovde je spremao doktorat poznati stručnjak za šumarstvo Rus Tregubov, a iz ovog mesta je i Ginisov rekorder u brzom postavljanju stola za ručavanje za deset osoba Slavko Lukač
Potoci – Sredinom devetnaestog veka, u nedra planine Klekovače došli su prvi nomadi. Bili su to Škrbići koji su na područje današnjih Potoka, u Republici Srpskoj, stigli iz Prekaje, naseobine petnaestak kilometara udaljene od Drvara. U Potocima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su njegovi novi stanovnici krčili šumu, napasali stada i borili se da prežive. U tome su i uspeli.
Od tih Škrbića pa do današnjih dana Potocima i Uvalom hodili su i, početkom dvadesetog veka, eksploatisali šumu i Nemci i Austrijanci, ali i poneki Slovenac.
U Potocima je 1944. boravio i Josip Broz Tito povlačeći se iz Drvara posle nemačkog desanta na ovaj grad. Bio je u Potocima i aerodrom na koji su sletali avioni engleske vojne misije pri Vrhovnom štabu Titove vojske. Za vreme poslednjeg rata Hrvatska vojska popalila je naseobinu i u njoj ubila sve što je zatekla na kućnom pragu. Ubili su i Blažu Đakovića, mnogi kažu, poslednjeg radnika uskotračnih pruga u bivšoj nam zemlji.
Potoci i Uvala, odnosno Istočni Drvar, najmanja i najmlađa opština Republike Srpske, samo je mali deo predratne drvarske opštine koja je dejtonskim krčmljenjem pripala Srpskoj. U njenom centru niče danas varoš koja bi trebalo da znači i nadu da će života ovde, ipak, biti.
Prvi radnici, sa industrijalcem Otom Štajnbajzom, u Potoke su došli 1901, dok je prvi voz kroz Potoke prošao desetak godina kasnije. Dvadesetih godina prošlog veka u Potocima je bilo oko šest stotina duša. Pedesetak godina posle, u Potocima ih je bilo oko četiri stotine, a danas, izuzmu li se oni koji dolaze sa strane, ni pedesetak.
– Potoci i ovaj deo predratne drvarske opštine uvek su bili „zlatna koka”. Ko god je dolazio u Potoke gledao je da uzme, odnosno otme sve što su nam Bog i priroda dali. Šuma se sekla nemilice, a da niko od njih nije ni pomislio šta će biti sutra. A to sutra, evo, stiglo je nas. Ostali smo bez pruge, brige i pomoći svih. Ja sam jedini koji je, posle poslednjeg rata, u Potocima sagradio kuću. Sve sa željom da se neko od mojih naslednika vrati na dedovinu – priča Todor Marčeta.
– Tridesetak stanova i kuća je zamandaljeno. Njihovi stanari ili su pomrli ili se odselili daleko od potklekovačke pitomine. Života u Potocima danas ima, ali samo na kašičicu. Teško je reći da li će ga sutra uopšte i biti. I moja deca i unuci su daleko. Čujemo se samo telefonom – tužno će Rosa Marčeta.
Među ljudima koji su posebno obeležili prošlost Potoka je Rus Svevlad Tregubov. Da bi spasao glavu, on je sredinom 1918. godine pobegao iz Rusije u Beograd. Tu završava šumarski fakultet, a potom dolazi u Potoke u kojima godinama pred Drugi svetski rat priprema doktorsku disertaciju. A odbranio ju je na pariskoj Sorboni.
– Ovaj stručnjak poznat u svetu, koji je u Sloveniji bio ministar šumarstva, penziju je dočekao u Agenciji Ujedinjenih nacija za ishranu i poljoprivredu FAO. Uvek je Tregubov pričao kako je sve što zna o šumarstvu naučio u šumama Potoka – priča Vojin Bucalo, veliki stručnjak i zaljubljenik u Potoke i Klekovaču.
Iz Potoka je Slavko Lukač, jedan od retkih Srba čije je ime upisano u Ginisovu knjigu rekorda. On je pre devet godina, na takmičenju u glavnom gradu Norveške, zajedno sa kolegom iz Danske, postao svetski rekorder u brzom postavljanju stola za ručavanje za deset osoba.
Iz Potoka je i priča o sporu oko šume Vršak koji traje već više od sedamdeset godina, ali i o mravinjaku, jedinom mestu u selu sa koga se, mobilnim telefonom, pošto fiksne telefonije nema, mogla uspostaviti veza sa svetom. Taj mravinjak je prvih pet-šest poratnih godina bio jedino mesto u Potocima na koje su dolazili meštani kako bi čuli izdaleka glas svojih najmilijih.
Slaviša Sabljić
-------------------------------------------------------
Drvoseče na ceni
Motorne „pile” stigle su u Potoke, jedno od najvećih šumskih radilišta ovog dela Bosne, sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Milan Damjanović, nekadašnji šef tog radilišta, kaže da su zarade tada bile veoma visoke.
– Tadašnji predsednik drvarske opštine imao je platu 186.000 dinara, direktor „Grmeča” deset hiljada manje, dok je drvoseča koji je u revirima Klekovače radio motorkom mesečno zarađivao i po 300.000 dinara – seća se Damjanović.
[objavljeno: 13/05/2009]
.jpg)
