Izvor: Politika, 16.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novo vreme stiže i u Zijemlje
Malo je onih koji su devedesetih godina prošlog veka mogli da pomisle da će selo pod Veležom jednog dana biti sedište prvo Srpskog a danas Istočnog Mostara
Mostar – Još jedan Vaskrs Zijemlje dočekuje pod snegom ogrnutim Veležom. Selo gorštaka, tridesetak kilometara daleko je od Nevesinja i isto toliko od Mostara kojem je, sve do poslednjeg rata, Zijemlje i pripadalo. Malo ih je koji su, devedesetih godina prošlog veka, mogli čak i da pomisle da će Zijemlje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jednog dana biti opštinsko sedište prvo Srpskog, a danas Istočnog Mostara.
– Ali, eto, i to se dogodilo. Volja je to srpskog naroda ovog dela kršne Hercegovine. Drugima nismo smetali, niti smo sa njima mogli i želeli da budemo. Hteli smo da budemo na dedovini – kaže seljanin Božo Sjeran.
Otkako zna za sebe, za starinu Anđelka Mavraka malo kada je bilo dobrog. Sa šest meseci ostao je siroče, zbog čega se svih idućih godina i desetleća nije mogao nikom i ničem drugom nadati osim uhvatiti u koštac sa životom, pa ko pobedi. A ljudi poput Anđelka mnogo je u Podveležju i Hercegovini. Penziju je starina odradio i zaradio u mostarskom „Sokolu” da bi ga, malo kasnije, rat oterao iz grada koji je voleo. Došao je, gde drugo do na dedovinu. U Zijemlje Anđelkovog detinjstva i selo koje je danas za mnoge meštane veće od Mostara.
– U Zijemlju je danas osamdeset odsto stanovnika koji su izbegli iz Mostara, odnosno iz mesta u dolini Neretve. Nigde drugo nismo ni mogli jer nam je samo ovde bilo sigurno i izvesno – ističe Anđelko.
Hansko polje, kako se i danas zove Gornje Zijemlje, nekada davno bilo je konačište, odnosno mesto na kojem su karavandžije, na putu od Dubrovnika prema Mostaru i dalje obalama Drine, razapinjale čadore da se odmore, ponešto prezalogaje i, sa malo vina, zaliju žedna usta. I danas u tom Hanskom polju kao da stoji vreme.
U Zijemlju danas sedamdesetak dimova i nekoliko stotina duša Antelja, Sjerana, Mavraka, Vučića, Karišika, Račića, Trišića, Mučibabića, Matkovića, Čalija, Mrkovića i Pejda. I dece je mnogo, ali škole nema zbog čega svi vozare do Nevesinja pa čak i do Mostara.
Zijemlje je, odmah po potpisivanju dejtonskog mirovnog dokumenta, bilo uskraćeno za put prema Nevesinju. Presekli su ga crtači dejtonskih karata. Godinu dana kasnije ispravili su nepravdu tako da su pomerili međuentitetsku granicu prema federalnom delu i tako Zijemlju i njegovim seljanima poklonili četiri stotine metara dugog koridora uz samu makadamsku cestu koja vodi prema Nevesinju.
Uz ovu, u Zijemlju je i priča o Jovanu Račiću, jedinom većniku Drugog zasedanja AVNOJ-a iz ovog sela, ali i ona sa mnogo starijim datumom. Priča je to o Herceg vrelu na brdu Rujištima od kojeg su tekle vode prema Hanskom polju, na jednu, Kušićima, na drugu, i Žeravcu na treću stranu. Na tom Žeravcu i danas stoji česma i bazen u kojem su se za ilindanskih vrelina rashlađivali seljani, ali i kupatilo za ovce. Stado bi se, predvođeno ovnom klepčarom, dogonilo u prvi deo betonskog levka da bi, potom, jedno po jedno bravče ulazilo u korito, gde bi se pralo. Potom bi čiste ovce izlazile na treći deo ovog svojevrsnog kupatila kojeg su podigli Austrijanci.
Bečlije su do ovog kraja sagradile i makadmski put koji je vodio prema Glavatičevu, s onu stranu Veleža, a Zijemlje je zahvaljujući tim Austrijancima imalo i telefonsku vezu sa svetom. Danas te veze nema. U kuće seljana došli su mobilni telefoni. Na vrata kuca neko novo vreme koje bi moralo da donese makar malo više dobra seljanima Zijemlja.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 17/04/2009]
