Izvor: Politika, 14.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nove cipele, nedostižan dečji san
Bijeljina - Da su sve nesrećne porodice nesrećne na svoj način, potvrđuje i priča porodice Ivković iz sela Čaklovići kod Tuzle. Muke Čedomira Ivkovića i njegove porodice počele su s ratnim dešavanjima u BiH početkom devedesetih. Čedomir je sa majkom morao napustiti zavičaj u Federaciji BiH i pobeći u Bijeljinu, gde je započeo novi, izbeglički život, kako kaže, u tuđoj kući, na tuđoj imovini. - Nije bilo lako, ali snalazili smo se nekako. Ja sam električar i svaki dan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sam nešto radio, da nešto zaradim. Nije bilo mnogo, ali dovoljno da se preživi - kaže Čedomir i dodaje da se u međuvremenu oženio. Potom su došla i deca. Bojana, koja sada ima dvanaest godina, i Bogoljub, koji je pre nekoliko dana napunio deset.
- Taman kada smo pomislili da smo se malo smirili, dobili smo nalog da moramo napustiti tuđu kuću. Para da plaćaš kiriju nemaš. Odlučismo da se vratimo u Čakloviće. Nije lako, ali šta ćeš... U ovo nekada srpsko selo od stotinu porodica vratilo se svega desetak, i to uglavnom starih i socijalnih slučajeva koji nisu imali gde drugo. Niko nikome ne može pomoći. Kuća u Čaklovićima u kojoj smo živeli pre rata srušena je do temelja, ostao je samo stari trošni pomoćni objekat u koji smo se smestili i tu smo evo i danas - priča Čedomir.
Uprkos svemu, kaže, nisu gubili nadu. Ubrzo su dobili donaciju za obnovu kuće i, taman kada su pomislili da za njih dolaze bolji dani, počinju da ih sustižu nove tragedije. Najpre umire Čedomirova majka, a potom iznenada od infarkta i supruga Suzana.
- Ostadoh sam sa dvoje nejake dece. Deca bez majke, siročad, šta da ti kažem. Nije mi bilo ni do čega. Ne radim, novca nema, a deca nejaka. Utom se razboli i Bogoljub, dobi neku tešku upalu pluća, a ja bez dinara. Šta ćeš? Morao sam gotovo u bescenje da prodajem ono materijala što sam dobio za donaciju. Tako ti i ostadosmo u ovoj trošnoj kući. Električne instalacije dotrajale, nemamo ni kupatila, vodu donosimo sa obližnjeg bunara, i tako iz dana u dan. Zima dolazi, a ja nemam od čega ni drva da kupim. Ložim kukuruzovinu - govori Čedomir kroz suze.
Kaže, najteže mu je zbog dece. Dok većina njihovih vršnjaka bezbrižno živi dane svog detinjstva, njih dvoje navikli na tugu, glad, hladnoću, preko noći odrasli, a u duši deca.
Bogoljub, iako ima deset godina, zbog bolesti i operacije pohađa tek prvi razred u osnovnoj školi u tuzlanskom naselju Simin Han, koje je od Čaklovića udaljeno oko četiri kilometra.
- Tata me svaki dan vodi u školu i čeka da se završi nastava da bi me vratio kući, jer daleko je. U školi mi nije loše. Uči me učitelj Ibro, ali ponekad me deca zadirkuju, pa čak i tuku - priča Bogoljub. Na pitanje šta mu najviše nedostaje i šta bi voleo da ima, kaže da bi najviše volio kada bi mogao da dobije nove cipele.
Dvanaestogodišnja Bojana učenica je šestog razreda u istoj školi. Svet oko sebe posmatra očima punim tuge i iskustva neprimerenog njenom uzrastu. Preko njenih nejakih pleća prošlo je više nego što bi čovek mogao da zamisli. Kaže, nema nijednog udžbenika, ali je, ipak, vrlo dobar đak. Pitamo je kako joj to uspeva:
- Prepišem na času od drugarice sa kojom sedim. Ona mi da svoje knjige, ja prepišem, pa kada dođem kući ponovim. Kada završim sa učenjem, onda pomažem tati oko kuće. Donesem vodu sa bunara, operem veš i suđe i tako te malo lakše poslove - priča bojažljivo Bojana i stidljivo ispod stola skriva nogu sa pocepanom čarapom.
Kao i svako dete, i Bojana ima želje, ali se one umnogome razlikuju od želja njenih vršnjaka.
- Želela bih da imam svoje knjige i, naravno, da imamo dovoljno hrane. Volela bih da imamo i kupatilo da možemo da se okupamo, a da ne donosimo vodu sa bunara - veli Bojana.
Kada smo je upitali da li bi volela još nešto, njene tužne oči za trenutak su zasijale.
- Volela bih nove cipele i nešto novo od garderobe i neki slatkiš da se brat i ja počastimo - kaže, a onda se iskra u njenim očima gasi, kao da oseća grižu savesti, jer želi "nemoguće". Mnogo li je?
Jedino što je ovoj porodici preostalo jeste nada. Nada i vera u ljude dobre volje, jer ionako težak život bio bi znatno teži da nije pomoći Srpske pravoslavne crkve koja im za sada jedina pomaže.
.........................................
Kontakt za porodicu Ivković:
preko SPC - protojerej Niko Tošić –
(99387) 61704820
Žiro račun je otvoren u Novoj banci Bijeljina
broj: 555-053-00282203-47
Sa naznakom "Za porodicu Ivković"
.....................................
[objavljeno: ]
