Izvor: Politika, 12.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neka nova deca posećuju Rapte
Iako samo pet-šest kilometara daleko od hidrocentrale i ispod dalekovodne mreže koja prelazi selom, u Raptima kod Trebinja osim sveće nikada nije bilo druge rasvete
Rapti – Ponosno Trifko Pejanović priča o svojim precima. O đedu Trifku i dvanaest dimova Pejanovića u kojima je bilo više od stotinu čeljadi. Priča o rodnim Raptima, samo pet-šest kilometara daleko od hidrocentrale i ispod dalekovodne mreže koja prelazi selom u kome, osim sveće, nikada nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bilo druge rasvete. Pričao Trifko i o pet kula, koje su Austrougari podigli na pet brda ponad Rapta kako bi one bile na braniku velikog carstva na granici prema Crnoj Gori.
Kažu da su Rapti dobili ime po „rapi”, odnosno rupi koja najviše odgovara geografskom položaju ovog sela. Svetozar Radonjić, međutim, tvrdi kako su Rapti dobili ime po latinskoj riječi „rapa” što znači repa.
Dragoslav Pejanović Radov, bio je poslednji momak koji je napustio ovo selo. Osamdesetih godina, u Raptima više nikog nije bilo. U selu, u kome su ostale samo kuće, uspomene i koreni duboko utkani u „malo hercegovačke zemlje i čudo njenog kamena”, svake godine o Vaznesenju Gospodnjem, dođu Pejanovići, Gudelji i Deretići. U mesnoj crkvi pomole se Svevišnjem, obiđu rodna ognjišta... I poneka suza, uz pesmu zavičajnu, potekne niz lice...
– Uvek u čoveku postoji želja da se vrati svome ishodištu. Da se vrati krajnjem utočištu. Što god si stariji, ta želja je i veća i jača. Zbog toga Rapti nikada neće umreti. Jer uz Dragoslava Radova, poslednjeg momka koji je otišao iz sela, ovogodišnjeg Spasovdana u Rapte su došla neka nova deca. Potomci Trifkovi, Dragoslavljevi – kaže protojerej Goran Spajić koji je iz Dubrovnika došao u Rapte da, sa seljanima podeli, radosti dedovine.
Nije sigurno da li su Rapti, kako to mnogi tvrde, najstarija naseobina trebinjskog kraja. Sasvim je izvesno, međutim, da su Rapti mesto koje se u ovom kraju, najčešće i pominje. Bilo da je reč o tvrđavama i kupolama u njima iz kojih su se cevi ratnika uvek okretale tamo odakle bi neprijatelj nailazio.
Ili, opet, o Deretićima, bratstvu „od reda i zakona” koje je bilo nalik dubrovačkim vlastelinima. A takvi Deretići smetali su, posebno, Turcima koji su od potlačenih tražili da budu samo roblje.
Ili o „tri carstva” koja su, u trebinjskom kraju, vekovima značila nešto. Jedno od njih je i bratstvo Pejanovića iz Rapta. Merilo se to torovima stoke, pčelinjacima, valama, i, posebno, ugledom koji su članovi porodice uživali kod meštana i komšija.
Ili o Titu i Draži koji su i podelili i Rapćane za vreme Drugog svetskog rata. U dva rova, bili su meštani jednog te istog sela. Braća, kumovi i komšije okrenuli nišane jedni na druge.
Tu je i priča o tome kako su Trifko i Radovan Pejanović, rasplakali svoju baku kada su, još kao golobrada dječurlija, prvi put potkovali konja.
Uz mnogo štošta drugog, u Raptima se čuju priče i o dugovečnosti ljudi. Rade Pejanović priča o baki mu Đuki, koja je živjela 107, i dedu Boži koji je, kako kaže, umro trideset jedan dan manje od stotinu godina.
– Nikada za svog veka nisu pili ništa drugo osim vode. A kada su prvi put popili, deda malo loze, a baka dva deci vina, odmah su umrli. Valjda je to tako bog hteo, na kraju će Rade Pejanović.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 13/06/2008]
