Izvor: Politika, 19.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nana i njenih pet ćerki
Brčko, Lopare – Nadomak mrtvičke crkve posvećene svetom proroku Iliji, koja je posle jednoipogodišnje gradnje dovršena i osveštana 6. oktobra 1991. godine, nalazi se domaćinstvo 99-godišnje Spasenije Zarić i njenih pet ćerki, od sedam, koliko ih starica ima. Nedavno, ponukani pričama da u Mrtvici živi najstariji stanovnik opštine Lopare i celog podmajevičkog kraja, koji uprkos poodmaklim godinama ume lepo i zanimljivo da pripoveda, obreli smo se u dvorištu šestočlane >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << porodice Zarić.
Nedelja je, praznični dan, crveno slovo u crkvenom kalendaru, pa kod kuće zatekosmo sve članove ove neobične porodice. Pridružismo im se za dugačkim astalom u debelom hladu što ga pravi vinova loza na samom ulazu u dvorište u kojem su dve kuće – stara, sagrađena 1952, i nova, tridesetak godina mlađa od nje. Spasenija, koju ćerke odmila zovu Nana, rođena je 16. maja 1908. godine u pitoresknom ugljevičkom selu Tutnjevac. Iz porodice je Petrović, koja je u celom kraju poznatija po drugom prezimenu – Radić. Sa suprugom Jovom, za koga se udala 1926. godine, izrodila je trinaestoro dece. Ni jedno od šestoro muške, a došli su na svet, jedan za drugim, posle prvorođene Cvije (1930), nije poživelo ni dve godine. Jovo, kojeg su ćerke obožavale i zvale ga isključivo imenom, umro je 1988. u 91. godini.
Baka Spasenija upamtila je u svom dugom životu tri rata. Potkraj Prvog svetskog ostala je bez oca koji je uspeo da pobegne iz austrougarske vojske, ali su ga nedugo po dolasku kući, gde se kraće vreme skrivao u žitu, pronašli i na smrt pretukli. Rano je ostala i bez majke, tako da ju je othranila baba, majčina majka.
– Onaj Drugi svjetski rat bio je najgori od svih. Bježali smo od ustaša iz Koraja u Glavičorak. Nosili smo četvoro djece. Kad smo se vratili, našli smo zgarište od kuće. Bile su spaljene sve kuće u Mrtvici i u svim selima unaokolo. U tom ratu ustaše su mi ubile svekra i đevera Đoku. Jednog dana, u kuću đe je bilo devetoro djece, moje i đeverove, upala su nji' dvojica i vikali da će nas sve poklati. Sve, mislim, moleći se u sebi bogu, da 'oće bar mene prvu da zakolju, da ne gledam dječje muke. Tad sam ovu moju Anicu, da izvinite, nosila u trbu'u. Odjednom progovori onaj što je ćuto: "Neće da vas pokolju. Imate li da nam date malo proje i koje jajce da nam skuvate?" Skuvamo ja i Stoja, moja jetrva, po šest jaja. Dadosmo im i mlijeko. Zadrobiše proju u mlijeko i to posrkaše. Kad dovršiše s jelom, pružiše nam po sto dinara. Natjerali su nas da uzmemo te pare. Đevera su mi tad ubili. Kad su polazili iz kuće, jedan od nji' reče mi: "Ujutro poskidaj odijela i obuci djeci". Znali smo da su okrvavili ruke prije nego su upali u kuću – priča baka Spasenija.
Starica se živo seća i svekrovih reči izgovorenih onog dana kada je prekoračila prag njegove kuće: "Spasenija, mi se bogu molimo i prije i poslije večere".
– Od tada, ja sve postove postim, što su poslije prifatila i moja djeca. Nikad nisam premrsila ni jedan post, ni srijedu, ni petak, tako ni ovaj posljednji gospojinski post... Ni jedan – veli baka.
– Mi više dana u godini postimo nego što mrsimo. I, fala bogu, ništa nam ne fali – dodaje Anica, koja je već duboko u sedmoj deceniji.
I ovog leta, uoči Velike Gospojine, baka Spasenija išla je na konak u manastir Tavnu, što čini redovno poslednjih desetak godina. Na zdravlje se ne žali. Malo je, veli, želudac muči, ali je doktorka Mira Todorović, koja joj je, kako napomenu, blizak rod, snabdeva lekovima, pa nema većih problema.
Otkad zna za sebe, pije samo vodu, i to studenu. I leti i zimi. Pušenje i alkohol oduvek su joj bili strani.
Na starici je snežnobela rubina, i dan-danas prilično zastupljen deo odeće na starijim ženama, naročito karakterističan za podmajevički i posavski kraj, koju je svojevremeno sama izatkala. Preko nje jelek. Nikad, kako ističe, nije nosila neku drugu odeću. Žali što više ne može da tka, a kako kažu ćerke – činila je to donedavno.
Pre nego što napustismo dvorište Zarićevih koje odiše manastirskim mirom, nekom naročitom prostosrdačnošću i ljudskom dobrotom, saznali smo da su složne sestre ove godine zasejale deset dunuma pšenice i 45 dunuma kukuruza, ali strahuju da će suša, uprkos što su 30 dunuma zemlje u međuvremenu presejale, uništiti rod. Hrane 21 goveče. Zadruzi svakodnevno isporučuju od 30 do 40 litara mleka.
Kažu da su i u minulo ratno zlovreme obrađivale zemlju između dveju vatrenih linija, ne plašeći se granata koje bi im često zviždale poviše glava.
Jedna od sestara požali se da im je u staroj deviznoj štednji nestalo 25.000 maraka.
– Evo, stota mi je godina, ali i dalje volim da živim. Nikad nisam poželjela da umrem. Jedino žalim što mi Bog nije ostavio barem jedno muško dijete u životu da neko nastavi da slavi našu krsnu slavu – Svetog Nikolu – kaže nam baka Spasenija dok nas ispraća iz dvorišta.
[objavljeno: ]
