Izvor: S media, 04.Feb.2010, 18:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčoilo Mandić oslobodjen krivice
Apelaciono odelenje Suda BiH je donelo drugostepenu presudu kojom se odbija kao neosnovana žalba Tužilaštva u slučaju ratnog ministra pravde RS Momčila Mandića, čime je potvrdjena prvostepena oslobadjujuća presuda od jula 2007. godine, saopšteno je danas iz Suda BiH.
Prvostepenom presudom Mandić je oslobodjen optužbi da je počinio krivična dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva i zločin protiv čovečnosti.
Protiv te presude žalbu je podneo >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << tužilac Tužilaštva BiH i to zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrdjenog činjeničnog stanja, te odluke o krivičnopravnoj sankciji.
Branioci optuženog i optuženi lično, dostavili su odgovore na žalbu u kojima su u celosti osporili te navode i predložili Apelacionom veću da istu odbije kao neosnovanu i u celosti potvrdi prvostepenu presudu.
Apelaciono veće u svojoj odluci, vezano za optužbu da je Mandić odgovoran, po individualnoj i komandnoj odgovornosti, za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva navodi da je prvostepeni sud pravilno zaključio da oružani incident u Školskom centru Vraca, ne ispunjava uslove oružanog sukoba propisane članom 1. stav 1. Dodatnog protokola II Ženevskih konvencija.
Ocenjeno je da se izvan razumne sumnje ne može zaključiti da je u Centar Vraca optuženi došao u svojstvu zamenika ministra za unutrašnje poslove Srpske Republike BiH, dakle kao lice koje je imalo naredbodavnu ulogu nad policijskim snagama.
U svojoj odluci, a vezano za individualnu i komandnu odgovornost za krivično delo zločini protiv čovečnosti, Apelaciono veće je, izmedju ostalog, navelo da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da nije dokazana odgovornost optuženog za dogadjaje u KPZ Foča, Butmir i Planjina kuća, za period kada je optuženi vršio funkciju ministra pravde u vladi Srpske Republike BiH.
Apelaciono veće ukazuje da je važno i neophodno napraviti razliku izmedju grupa ljudi ili različitih lanaca komandovanja u situacijama kada se aktivnosti tih grupa ili lanaca komandovanja preklapaju delimično, ali ne u celosti.
Stoga se može izvući zaključak da su u svim slučajevima, kao dokaz odgovornosti nadredjenog, potrebni uverljivi dokazi stvarnog vršenja komandovanja ili kontrole nad grupom podredjenih koji se mogu identifikovati. A ti podredjeni moraju biti lica koja su počinila zločine koji predstavljaju osnovu optužbe.
Polazeći od rezultata izvedenih dokaza i jasnih stanovišta medjunarodne krivičnopravne prakse iz domena komandne odgovornosti, i po mišljenju Apelacionog veća, sasvim je logičan zaključak prvostepenog suda da Ministarstvo pravosudja i uprave Srpske Republike Bosne i Hercegovine, nije izričito iskazivalo ingerenciju nad zarobljenim licima, te da stoga ne postoji ni pouzdan zaključak o tome da je optuženi Momčilo Mandić, ili de jure ili de fakto, kao ministar pravde, imao efektivnu kontrolu nad dogadjajima i radnjama vezanim za ta dešavanja.
