Izvor: Politika, 06.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mojkovački Odisej
Kotor – "Posetio sam plantaže kaučuka u Maleziji, kokosa u Brazilu, kafe u Kolumbiji, čaja na Kavkazu. Video najveću farmu krokodila u indijskoj luci Madras i farmu zmija u Kalkuti. Obići preko 120 zemalja sveta, preko 400 luka na svim kontinentima, sva mora i okeane, svetske metropole, to je priznaćete retka privilegija", priča nam u svom stanu u Škaljarima svetski putnik, penzionisani pomorski radiotelegrafista Vladimir Zindović. U svojoj neverovatnoj ispovesti, čiji delovi podsećaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na najbolje avanturističke romane ili putopisne bestselere, ovaj čili sedamdesetogodišnjak na plastičan način dokazuje zašto je pomorstvo strast iako kako knjige kažu u raju nema mora. Dok se unuka Valentina, koja je upravo stigla iz Milana, igra sa kockicama, na plakaru gledamo uredno poređane eksponate iz svih krajeva sveta. Kaubojski kolt, kubure, šestocevac iz Indonezije, kormila, mačete i bodeži. Na stolu ispred nas mala crvena knjiga "Mao Cedungove misli" i dnevnik sina Roberta, sadašnjeg prvog oficira palube na grčkom brodu, koji je vodio kao dečak dok je sa tatom oplovljavao svet.
– Živeo sam tri života. Jedan na brodu, jedan u Kotoru, a jedan u rodnim Poljima kod Mojkovca. Koreni su me vukli ka Mojkovcu. Predstavljam se kao kotorski Mojkovčanin. Zime provodim u Kotoru, leta gore. Kad se spuštam niz Brajiće i ugledam pučinu zaigra mi srce. Odisej je lutao 20 godina morima tražeći svoju rodnu Itaku. Tamo ga čekala verna Penelopa, a ja sam lutao 40 godina svim morima i okeanima zarađujući pomorski hleb sa devet kora dok me je čekala moja Nada – opisuje naš sagovornik svoj životni put od mojkovačkog bosonogog detinjstva do posla radiotelegrafiste u splitskom "Jadroplovu" i kotorskoj "Jugooceaniji" u kojoj je nakon četiri pomorske decenije dočekao penziju.
– Radi skromnosti kažem da sam planetu oplovio pet puta, a bogami sam je oplovio u stvarnosti i više od deset puta. Išpartao je pomorskim putevima od severa do juga i od istoka do zapada. Obišao najseverniju tačku Zemljine kugle gde dospevaju trgovački brodovi – Murmansk, i više puta oplovio čuveni rt Horn na jugu Argentine, koji je brodom "Splendid" obišao čuveni Bokelj Ivo Vizin 1852. godine. Od Japana do Aljaske, od Kukovog prolaza između severnog i južnog novozelandskog ostrva do Rta dobre nade. Šest meseci sam bio na liniji Japan–Vankuver ispod Aleuta, Kurila i Kamčatke gde uvek vlada nevreme – priseća se svoje odiseje Vladimir Zindović.
U Americi se preko rođaka, jugoslovenskog diplomate u egzilu, 1969. godine susreo i sa kraljem Petrom Karađorđevićem.
– Strina u Njujorku mi kaže – sutra nam dolazi u posetu kralj Petar, a ja se počeo smejati. Nemojte da dolazi dok sam ja tu, kažem, a strina mi reče da je to čovek srednjih godina i da mu odelo ništa nije bolje od moga. Posle čujemo da ipak neće doći jer ide na srpski sabor u gradić Geru kod Čikaga. Pošto mi je brod iz Klivlenda isplovljavao za Čikago, odem tamo i ja. Tamo sam sreo mnoge Mojkovčane koje nisam poznavao, a koje je vetar Drugog svetskog rata odneo u Ameriku. Rukovao sam se sa kraljem pod jednim šatorom. Priložili smo po pet dolara, a posle sam čuo na saboru da je to bila pomoć za kralja. Nekoliko godina kasnije sam čitao u novinama da je kralj Petar umro u San Francisku u 46. godini – seća se Vladimir.
Tokom boravka u Detroitu družio se i sa Đujićevim vojvodom Žegarcem koga je slučajno upoznao u jednom baru. Više puta je bio Žegarčev gost u kući i u četiri njegova bara, a onda ga je pozvao da poseti brod "Split" na kome je plovio.
– Nekoliko dana je odlagao posetu, a kada je došao, sećam se komešanja u luci oko broda. Posle sam saznao da je sumnjao da će ga na brodu oteti pripadnici Udbe, pa je obavestio i CIA i FBI, šerifa Detroita i njegove rođake. Naravno, do toga nije došlo, već smo u ugodnom razgovoru obišli brod – priča naš sagovornik.
U lepom sećanju ostale su mu, kaže, posete sedištu američke agencije za istraživanje svemira NASA između Hjustona i Galvestona. Tamo je gledao "Apolo" letelicu kojom su američki kosmonauti sleteli na Mesec, salu za vežbanje, kamen sa Mesečeve površine, "omega" satove kosmonauta i njihov pribor za brijanje u bezvazdušnom prostoru.
– U jednom momentu sam pomislio da mi je ova planeta mala jer sam je išpartao uzduž i popreko. Bila mi je želja da obiđem još jednu planetu, makar Mesec. Za života to nisam uspeo. Moj zemljak, uvaženi doktor psihologije Todor Baković piše da posle smrti čovekova duša luta kosmosom 40 dana, a posle se umreži u jedan veliki kompjuter. Pomislih, iz tog kompjutera bliže je mojoj duši da pođe jednog dana i na Mesec – priželjkuje mojkovački Odisej.
[objavljeno: ]
