Izvor: Politika, 30.Mar.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mašine zamenile vreteno
Vunovlačarska radnja Milana Pilipovića iz Prijedora, jedina je ovakve vrste u ovoj regiji
Prijedor – Više od dve decenije u gradu na Sani, na zadovoljstvo brojnih ljubitelja prediva ali i nostalgičara za vremenima u kojima se su podne prostirke tkane od ovčije vune mogle naći u svakoj seoskoj kući, radi vunovlačarska radnja čiji je vlasnik Milan Pilipović. Ovaj nekadašnji rudar, električar po struci, postao je, sticajem okolnosti, prvi koji su usudio da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nabavi mašine i instalira pravu malu fabriku, nadaleko čuvenu, jer prerađuje ovčije runo do konačnog, finalnog proizvoda.
– Sve je bilo slučajno. Brat je došao na ideju da krenemo u posao koji je i tih, kasnih osamdesetih godina prošlog veka, bio prava retkost na ovim prostorima, priča Pilipović i dodaje da je znanja iz ove oblasti prikupljao sa svih strana. Ističe zlata vredno poznanstvo sa Milojkom Lukićem iz Zrenjanina, rodom iz Skelana, koji ga je uputio u sve tajne vunovlačarstva.
– Moj drugar Milojko je radio u zrenjaninskom „Proleteru” i toliko savladao ovaj posao da je postao pravi profesionalac. Zahvaljujući njemu mnogo sam i ja naučio, kazuje Pilipović i navodi da danas njegova fabrika ima četiri zaposlena radnika, među njima su njegova kćerka Milanka i njen muž. Desna Milanova ruka je supruga Nada koja pokazuje police njihove radnje pune vune različitih boja.
– Nekada smo znali, pre nego što radnju otvorimo, zateći nekoliko starijih žena sa sela koje dođu ranom zorom, donesu ovčije ošišano runo ili gotovo „iščešljanu” vunu da je ispredemo – navodi Nada i kaže da, uprkos napretku tekstilne industrije, narod ceni prirodne i kvalitetne stvari. Priča nam kako je i dosta kafa skuvala dok je promrzao i pokisao narod čekao, uvodeći ih u kuću da se ogreju, znala se i poneka čašica šljivovice popiti.
– Za naše mušterije ništa nam nije teško, kaže Nada.
Za ogromnim mašinama nalaze se velike količine vune koja za kratko vreme postane predivo i farba se bojama nabavljenim iz Švajcarske.
– Nema više baka koje sa preslice i uz pomoć vretena stvaraju pletivo. Sada to umesto njih rade ove mašine. Neke od njih konstruisao je Milan, kaže Nada sigurna da je ovo jedina ovakva radnja na području BiH. A da je zaista tako govori i podatak da sa njima već nekoliko godina sarađuju zaposleni u sarajevskoj ćilimari koja ima sedište na Baš-čaršiji.
Pilipovići prirodnom vunom pune jorgane i dušeke što je, takođe, retkost. Planiraju da instaliraju mašinu koja će tkati staze, prekrivače, rečju, prostirke sa narodnim motivima i u etnoruhu.
Na pitanje koliko su zadovoljni poslom, isplati li se raditi i jesu li se pokajali nakon silnih prepreka na koje su nailazili, Milan odgovara da ne žali ni za čim, da je, ipak, srećan čovek i da samo uporni opstaju.
– Decu sam obezbedio. Još samo da kćerka Ljiljana završi medicinu i biću prezadovoljan, sa osmehom kazuje Milan i ne krije da planira proširenje kapaciteta i to u u jednoj od napuštenih hala prijedorske fabrike „Celpak”, nekadašnjeg jugoslovenskog giganta za proizvodnju celuloze i papira.
Irena Kotlić
[objavljeno: 31/03/2008.]
