Izvor: Politika, 19.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Marta, Randolf Čerčil i drug Bevc
Legenda kaže da se trčeći u zagrljaj Turčinu, Marta utopila u reci Uni, na mestu Brod gde su žene prale veš. Od tada mesto nosi ime – Martin Brod. Tu su dolazili Tito, Kardelj, Ranković, ali i neženje iz celog sveta
Martin Brod - Sve do dolaska Turaka u ove krajeve, deo današnjeg Martin Broda, uz levu obalu Une zvao se Mlini, a onaj na desnoj obali reke lepotice, Rmanj po, istoimenom manastiru.
– Legenda kaže kako je Marta iz Mlina pošla, kradom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u zagrljaj nekom Turčinu. Reka je ponese i ona se utopi. Bog je kazni zbog preljube sa okupatorskim vojnikom. A uz to još i Turčinom... Od tada ovo mesto, zbog Marte i Broda gde su žene prale veš, a gde se ona utopila, ponese svoje današnje ime, priča meštanin Veso Miljuš.
A tom Martin-Brodu, koga vekovima grle Una i Unac iliti Jedina i Jedini, u pohode su dolazili i Sloveni i Mleci i Habzburgovci i Turci. Kasnije i Nemci, ali i Tuđmanova vojska koja je, 1995. došla glave seljanima Martin Broda.
Dolazio je u ovu varoš i čuveni engleski arheolog Džon Artur Evans, ali i Tito, Kardelj i Ranković... U Martin Brod je, potkraj četrdeset i treće, došao i Randolf, sin Vinstona Čerčila.
– Na putu za Drvar spustio se padobranom u Doljane ponad Martin-Broda. Zadržao se kod nas nekoliko dana da bi ga, potom, moj otac Siman prevezao čamcem preko Une i ispratio prema Drvaru. U tom gradu je, narednih pola godine, bio šef engleske vojne misije pri Vrhovnom štabu Titove vojske... Sećam se da je, sedamdesetih godina, ocu pisao pismo. Želeo je doći. Ali želja mu se nije ispunila. Umro je, pripoveda Veso.
A tom Simanu sve je polazilo od ruke. Posebno je bio vešt sa telefonskim i radio-aparatima, ali i sa elekrtoinstalacijama. Konstruisao je i dve turbine. Martinbrođani su od 45. do 71. kada je ovde stigao prvi dalekovod, imali besplatnu struju iz Simanove elektrocentrale koju je pokretala voda Une.
Kada su početkom Drugog svetskog rata u Martin-Brodu bili Tito i njegovi najbliži saradnici, pitali su Simana za goste. „Ne znam ko su, ali vidim da je velikea zver”, uzvratio je starina.
U Martin-Brodu je, šezdesetih godina prošlog veka formirano Međunarodno udruženje neženja. Na prvi kongres, kojim je predsedavao nastavnik Nedeljko Šobot, i koji je zasedao u Martin-Brodu, došli su predstavnici oko tri stotine hiljada neženja iz pedesetak zemalja sveta.
– Iz Martin-Broda smo tadašnjem generalnom sekretaru UN, U Tantu poslali pismo zahtevajući da 22. mart bude prihvaćen kao Dan mučenika. Bio bi to dana koga bi slavile sve neženje sveta... Odgovorio nam je da „nema ništa protiv ideje”, ali da „o tome prvo treba da se izjasni zemlja koja je sedište Udruženja neženja”, priča Veso Miljuš, generalni sekretar svetskog Udruženja neženja.
Kažu da je u Martin-Brodu, potkraj 73. nekoliko dana boravio Edvard Kardelj.
– Došao je, a da je malo ko znao zbog čega. Ispostavilo se kasnije, a to su potvrdili i „ljudi od poverenja” da je drug Bevc u Martin-Brodu, sa svojim saradnicima pisao istorijski, ali i vrlo često osporavan ustav kojim je, već postojećim republikama data nova dimenzija njihove državnosti. Taj ustav, ispostavilo se kasnije, predstavljao je početak kraja bivše nam zemlje, ističe Veso Miljuš.
I tako redom. Iz priče u priču. Sve do jeseni 95. kada su jedinice Tuđmanove vojske okupirale mesto iz iz njega proterale oko četiri stotine meštana. Isključivo Srba.
Hrvati su u Martin-Brodu hteli da se zadrže i posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog dokumenta. Došlo je tada i do oružanog sukoba Hrvata i međunarodnih mirovnih snaga koje su Hrvate proterali iz Martin-Broda.
Danas je u ovom mesti tek četvrtina predratnih stanovnika. Nema spomen-doma ni biste revolucionarima ovog kraja... Ni vozovi ne saobraćaju železničkom prugom, prvom velikom radnom pobedom Titove Jugoslavije... Nema ni onog Simana, ni Tita, ni Randlofa Čerčila, ni Slovenca Bevca.
U Martin-Brodu je sva vremena izdržao jedino manastir Rmanj zadužbina Katarine Branković, kćerke srpskog despota Đurđa Brankovića, kasnije žene grofa Urliha Celjskog. Ime manastira dovodi se u vezu sa njihovim sinom Hermanom.
U dokumentima iz tog vremena je upisano da „bitisanje manastir Rmanj vodi u 1498. godinu kada su mu vojvode Petar, Petrašin i Vukdrag darivale skupocenu Bogorodičinu ikonu”. Manastir je kasnije čak šest puta rušen. I uvek obnavljan. Danas je uz manastirsku crkvu i novopodignuti konak. Iguman Serafim priča da su se „Monasi prvi vratili u Martin Brod još 99. jer je Rmanj stub pravoslavlja srpskog naroda zapadnokrajiških opština. Došli smo da sačuvamo duhovni život pravoslavnog naroda koji se,na ovim prostorima, rodio pre više od pet vekova”.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 20/08/2008]
