Izvor: Politika, 30.Apr.2010, 23:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majkl Džekson među podgoričkim Romima
Skoro polovina romske populacije u Crnoj Gori nema izvod iz matične knjige rođenih ili uverenje o državljanstvu
Od našeg stalnog dopisnika
Podgorica, aprila – Nad njihovim glavama je beskrajno plavo nebo, zvezde, neizvesnost, večno traganje... Seobe. Večne seobe. Kao da je njima genijalni Miloš Crnjanski posvetio rečenicu „Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda”.
Možda i treba verovati u legendu koja kaže da ih je veliki vrač >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa obala Ganga prokleo da večito lutaju i da nikada ne zanoće u istoj postelji. Da čerge s Đurđevdanom ramenima zametnu i krenu.
Da lutaju. Pomeđu zvezda, nikome nadomak ruke, zato i sjaje, na Vrelima Rebničkim, prigradskom podgoričkom naselju, žive Romi, koje neki zovu Arlije, Aškalije, Egipćani... Ovde ih, još uvek, najradije imenuju Ciganima. Ne da ih uvrede ili ponize, već tako to ime stoluje decenijama. Oni znaju ko su, kome pripadaju i nama kažu: „Ej, bre, i mi Romi smo ljudi”.
U trošnim barakama od kartona i izlomljenog lima, blatnjavih „sokačića”, desetine gomila „sekundarnih sirovina” kao njihovog glavnog biznisa, bosi dečaci i devojčice, kao da nemaju briga dok hrle svi prema jednoj pocepanoj lopti. Šareni „pejzaž” garderobe raširene po oborima baraka i bodljikave žice. Uokolo privezani izgladneli konji. Na kartonskoj kutiji veliki kasetofon, odzvanja Majkl Džekson... Bezbroj kučića svakom priređuje dobrodošlicu. Prizor, kakav je viđen možda samo u filmovima Emira Kusturice.
Romi više ne sakupljaju perje u gradu na Morači. Retko gde rade, izuzimajući Javno komunalno preduzeće. Najradije kleče na trotoarima ruku ispruženih za milostinju, više ne žele biti ni „majstori za kišobrane, oštrači noževa, kalajdžije i kovači”... Ni u šolju više da pogledaju. Ni da vračaju... Igraju čim prohodaju, pevaju, miluju telo veselim dairama...
Žive tu pored nas a opet ne menjaju stil života, opiru se tuđim uticajima. Niko nikada nije iskazao brigu zašto „naši Cigančići” rano umiru, pa u toj „tajni” treba tražiti razloge njihovog kratkog veka.
Roma ima, bar tako kažu, u svim državama na planeti, ali niko ne zna tačno koliko. Narod je to koji se ne da prebrojati. Jedino je Crna Gora saopštila, zvanično, da ih ima tri i po hiljade. No, ni taj podat nije posve tačan.
Ratne 1999. godine, sa Kosmeta u Crnu Goru izbegla je desetina hiljada nevoljnika, Roma, Egipćana i Aškalija, i „nastanila” se u prigradskom naselju Vrela Ribnička u Podgorici, Talum u Beranama, i naselju „Budo Tomović” u Nikšiću. Ni nakon 11 godina od dolaska niko se od njih nije vratio na Kosovo i Metohiju. Nije. Kažu i da neće.
„Ima nas ovde svakakih. Ja sam ’domaći’ Rom. Tu su moji prvi kalaisali, kotlove pravili i mi smo samo povremeno odlazili, ali se uvek vraćali ovde”, priča nam Nazir Gaši. „Život nam, bre, uzeše Romi koji su ovde došli iz Pančeva i Beograda na ’privremenom radu’ i sve nam poslove prosjačenja oteše. Tako mi ciganske časti, najgori su i ne daju se snositi ovi Cigani koji dođoše sa Kosova. Ima ih više no mravinjaka. Uh, sve nam uzeše...”
Nakon ove priče ne bi nam jasno koliko ima Roma u Crnoj Gori i „prizvasmo u pomoć” statistiku, koja kaže da je po popisu iz 1991. godine Roma u Crnoj Gori bilo manje od četiri hiljade, potom se u izbegličkoj najezdi taj broj upetostručio, ali popis je posvedočio da je tek nešto više od 2.800 Roma, Egipćana i Aškalija.
Pa gde su, mnogi se pitaju. Ostaje nejasno nakon što u medijima pročitaju da ih je samo toliko koliko vlast saopštava. Da li su negde otišli? Uverili smo se – da su na naznačenim mestima. Tek pokoja čerga odmetnula se u u obližnja mestašca.
Ne kriju ni Romi, ni popisivači sa poslednjeg popisa da su ih masovno upisali kao Muslimane, ali i kao Crnogorce.
„Ne, Boga mi, neću o tome, Neka pišu šta 'oće, samo neka hrane daju”, reče nam Sejdija, u žurbi da ne zakasni na trebovanje za upravo prispelu hranu.
Činjenica da su između dva popisa brojčano prepolovljeni ne zabrinjava ih, niti znaju šta je referendum, a o izborima tek toliko koliko im se ponudi za glas ili ličnu kartu. Pomoć, reč je koju svi Romi jednaku razumeju.
„Imam saznanja da se velika sredstva upućuju za pomoć raseljenim Romima i Egipćanima, mnogo veća nego što do nas dolazi. Gde ta pomoć završava pitajte one preko kojih treba da se dopremi do nas. Nama daju samo pomalo”, priča nam predsednik Udruženja raseljenih Roma i Egipćana sa Kosmeta Ganija Pajazitaj. „Ma, da razjasnim, zahvalni smo Crnoj Gori, jer živimo bez straha da će nas neko životno ugroziti, a to je velika stvar. Jest, boga mi.”
Nije nevažno koliko jednog naroda ima, pa je i naše traganje stiglo do spiskova Komesarijata za izbegle i raseljene, koji „tvrde” da ih ima ukupno oko četiri i po hiljade, a nevladine organizacije koje se bave RAE populacijom i međunarodne humanitarne organizacije uveravaju da ih ima najmanje duplo.
Pajazitaj ističe da ih je u najvećem romskom naselju, Vrelima Ribničkim, oko tri i po hiljade. Nasuprot njemu, istraživački tim projekta „Romi u Crnoj Gori” procenjuje da je ukupna cifra RAE naroda u Crnoj Gori oko 20.000. Od toga broja nezaposlenih je 90 odsto a nepismenih preko 70 procenata. Skoro polovina Roma u Crnoj Gori nema izvod iz matične knjige rođenih ili uverenje o državljanstvu. Preko 60 odsto romske dece nikada ne upiše školu, a 85 procenata nema osnovno obrazovanje.
Naši domaćini nas ispraćaju rečima: „Učimo pevati i igrati. Time nas Bog obdario. Mi pevamo, igramo i nikome zlo ne mislimo...”.
Ostavismo Džeksona među Romima na podgoričkim Vrelima Ribničkim.
Novica Đurić
[objavljeno: 01/05/2010]
