Izvor: Politika, 14.Nov.2009, 23:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubinje bez dima od „Visokog Hercegovca”
Već naredne sezone moglo bi se desiti da duvana u Ljubinjskom polju uopšte ne bude. Krivac za takvo stanje su niske otkupne cene, slabe premije i nedostatak tržišta
Od našeg dopisnika
Ljubinje – Do pre pet-šest godina na njivama oko Ljubinja sađeno je i po pet miliona stabljika duvana. Ove godine bilo ih je svega oko sedamsto hiljada, a već naredne sezone moglo bi se desiti da duvana u Ljubinjskom polju uopšte ne bude. Krivac za takvo stanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su niske otkupne cene, slabe premije, nedostatak tržišta.
Duvan se u ljubinjskom kraju uzgajao vekovima, ne zna se tačno od kada, i bio je to osnovni izvor prihoda za ovdašnje stanovništvo. Sva sela i naselja oko Ljubinja načičkana su drvenim „sušarama” u kojima se pod najlonskom folijom i toplim hercegovačkim suncem suše listovi duvana nanizani na kanap. Gotovo da nije bilo domaćinstva koje se, makar povremeno, nije bavilo gajenjem duvana. A za ovdašnju sortu „visoki Hercegovac” kažu znalci da daje list najboljeg kvaliteta, boje i arome. Koliko je duvan bio značajan za Ljubinje i Ljubinjce, govori podatak da je list duvana donedavno bio i na opštinskom grbu. Ali, kako su i u Bosnu i Hercegovinu stigli strogi evropski zakoni o zabrani pušenja i reklamiranja duvana, i list duvana na tom grbu zamenjen je grančicom zanoveti.
Kako je u ljubinjskom kraju uvek uspevao dobar duvan, koji je pružao i dobru zaradu, u različitim vremenima različite vlasti kontrolisale su strogim pravilima njegovu proizvodnju. Neki zapisi govore da je proizvodnje duvana u Hercegovini bilo još u 17. veku, u doba Osmanlija. Tada se sadio slobodno za vlastite potrebe, a prilikom prodaje plaćao se poseban porez. Kasnije Austrougarska carevina donosi nove, strože zakone kojima se celokupna proizvodnja, prerada i prodaja duvana stavljala pod državnu kontrolu. Dugo su najstariji Ljubinjci pominjali takozvane „filance” (od nemačkog finanz), omražene poreznike koji su na terenu kontrolisali kako se državna pravila sprovode. Narod se dovijao na različite načine ne bi li pred „filancima” prikrio koji kilogram duvana za prodaju i tako obezbedio za sebe malo više novca. I danas se u Ljubinju duvan otkupljuje u zgradi sagrađenoj za tu namenu 1890. godine.
A uzgoj duvana nije nimalo lak posao. Od sejanja u rasadnike pa do „predaje na vagu”, prospe se mnogo znoja niz čelo. A sušne godine i biljne bolesti uvek su bile pretnja, a često su znale odneti i celokupan rod. Nakon branja na njivi, najčešće po mraku, pre sunca, jer se list ne sme ugrejati, sledilo je nizanje na kanap, list po list, sušenje, slaganje. Ranije se svaki list ravnao na kolenu dlanom i razvrstavao po boji. Posle sušenja dolazilo je rezanje duvana na posebnim ručnim „avanima”. Samo su pravi znalci umeli da ga izrežu dovoljno sitno i tanko da zadovolje najprobirljivije pušače.
„Duvanjarstvo” je u Ljubinju prehranilo mnoge porodice i tokom poslednjeg rata u Bosni i Hercegovini – kada su se gotovo sva preduzeća ugasila. Za stanovnike ove male opštine koja je ostala odsečena od svih centara na koje je bila usmerena, gajenje i prodaja duvana u ratnim godinama bili su jedini izvor prihoda. U vreme sankcija, kada se nije moglo doći do cigareta, ljubinjski duvan bio je izuzetno tražen na pijacama od Hercegovine i Crne Gore, pa do Beograda i Novog Sada.
Ali ono što nisu uradile suše i „plamenjača”, uradile su akcize, novi zakoni, nova pravila. Slaba otkupna cena i loša zarada, novi zakoni o duvanu i zabrani pušenja, po svemu sudeći, ugušiće njegovu proizvodnju u Ljubinjskom kraju baš poput opuška.
Sanja Pešut
[objavljeno: 15/11/2009]
